У понедељак, 28. јуна 2020. године, када наша Црква молитвено прославља Светог кнеза Лазара косовског и све мученике и новомученике српске, упокојио се у Господу служитељ свете Цркве Христове, парох раљски, протојереј-ставрофор Славиша Поп-Лазић.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију и опело уснулом служитељу Божијем протојереју ставрофору Славиши Поп-Лазићу у храму Сретења Господњег у Раљи. Преосвећеном Епископу су током Свете Литургије саслуживали архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мића Ћирковић, архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, умировљени парох младеновачки протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, јереј Жељко Јовановић, јереј Александар Мирковић, јерођакон Василије Старовлах, ђакон Александар Бабић и ђакон Филип Јовановић.
Након прочитаног Јеванђелског зачала, Преосвећени Владика је сабрани народ најпре упознао са величином јеванђелских речи које се огледају у томе што су увек актуелне, како некада Апостолима, тако и нама данас. Јеванђелска перикопа говорила је о безакоњу и гоњењу које је покренуто грехом који овладава човеком и уништава га. Човек тада устаје на Бога, заборављајући притом да Бог све шти чини, чини ради спасења човека, који треба да осети љубав Божију која је свеобухватна и надомештава човеку сваки недостатак. Исто тако човек мора да живи вером, јер једино вером може бити спашен. Човеку је овај живот темељ будућег живота, и стога је неопходна борба за истину и чување од непокајаног греха, а Бог нас крепи увек када се за истину боримо. На крају проповеди, Преосвећени Владика начинио је сећање на новоупокојеног пароха раљског и на његов животни пут који је био проповедање Христа Господа.
Након Свете Литургије, опело упокојеног проте Славише, испред храма Сретења господњег у Раљи, Преосвећени Владика Г. Јован служио је уз саслужење архијерејских намесника Епархије шумадијске као и многих свештеника из других епархија, пријатеља и кумова уснулог свештенослужитеља Славише и његове породице.
“Отац Славиша је у овоме храму у коме смо служили Свету Литургију, безмало 40. година приносио жртву Богу за све и за сва. Не само да је приносио бескрвну жртву служећи Свету Литургију, већ је кроз то приношење приносио и себе на жртву, жртвујући себе ради спасења свога, спасења своје породице и повереног му народа од Цркве Божије”, речи су са почетка проповеди нашег Првојерарха Епископа Јована. Преосвећени Владика је и додао да се ми данас привремено растајемо од нашег оца Славише, јер наша вера није заснована само на овоме свету и на овоме животу, већ је заснована на Васкрсењу, то је вера у живога Бога. То је наша вера и то треба да буде и наша утеха и утеха свима ожалошћенима када испраћају воје покојнике на онај свет. Зато треба да их испраћамо не са безверјем, са неверјем, него са вером да ћемо се поново срести. И то је та вера која нас одржава са Богом и људима, јер ми са вером усељавамо Бога у себе. Зато Свети апостол Павле и каже да “вером ходимо, а не знањем”. Није овде апостол Павле мислио да каже да знање није важно, или да вера није знање, већ напротив, вера је изнад знања, јер вера нам открива оно што ми не можемо нашим умом и нашим знањем да схватимо и што не можемо да прихватимо. Зато и наш овај привремени растанак иако је болан јер смо се растали од некога ко нас је волео и кога смо ми волели не сме бити растанак у коме ћемо очајавати, јер знамо да је наш Искупитељ жив. Вера је та која нам помаже и подупире нашу молитву да се молимо како за живе тако и за мртве. И то је дужност свакога хришћанина, да се молимо једни за друге, јер наша молитва за наше мртве није ништа друго до наш разговор са нашим покојницима. Молитва иде, како кажу Свети Оци, и “изнад неба и испод земље, изнад гора и испод мора”. Стога је молитва чудо када излази из чистога срца и из љубави за оне и према онима за које се молимо. Целокупну Јеванђелску благовест о човеку и о спасењу Господ Христос заснива на истини да је човек Боголико биће, биће саздано за живот вечни. Зато се може, слободно рећи, да је Јеванђеље Христово у ствари Јевађеље о вечном животу човековом, животу који на земљи почиње, а продужава се у другоме свету. Стога овај живот на земљи јесте темељ на коме се зида живот вечни.
Оно што је красило проту Славишу јесте његова вера у Бога, љубав према Богу, према породици својој и народу Божијем. Он је вером у Бога савлађивао све животне препреке, све муке, патње, па и болове са којима је живео задњих година. Никада роптао није ни на кога, а ни због чега. Имао је отац Славиша црквену свест, имао је послушност, послушност Цркви и својим претпостављенима и то је оно што је њега красило.
Стога, данас, замолимо оца Славишу да нам опрости, ако смо се на било који начин огрешили о њега. Нека му Бог подари рајско насеље и уместо жалости да се радујемо што смо оваквог човека и свештеника имали међу нама.
Нека остане и међу нама заувек у молитвама и сећању, а ми да се молимо да, по речима Владике Јована, он буде уписан у Књигу живота Господа нашега.
Извор: Епархија шумадијска
