Постоје људи чије књиге и ставове не морате, а можда и не можете прихватити, али се са њима управо зато морате упознати. Људи и књиге који нам постављају велика и вјечита питања, иако су одговори које су они понудили ограничени њиховим временом и мишљу. Управо један такав мислилац јесте њемачки теолог Рудолф Карл Бултман (1884–1976). Када сам 2010. године бранио докторску дисертацију посвећену богословљу овог марбуршког професора Новог Завјета (и богословљу другог знаменитог њемачког теолога ХХ вијека, Јиргена Молтмана), на самом крају одбране, на мјесту предвиђеном за питања из публике, јавио се професор Новог Завјета на Православном богословском факултету Св. Василија Острошког у Фочи, др Мирко Томасовић. Његово питање је било уједно оштро али и парадигматично: „можемо ли тврдити да је Рудолф Бултман уопште хришћанин?“
Наравно, само питање које је поставио проф. Томасовић није одговориво на било који „научни“ начин. (Нисам тада посједовао, а ни данас не посједујем „христијанометар“, па би расправа опет морала да се врати на питање „шта подразумијевамо под темељном христијанственошћу једног човјека, нарочито теолога?“ Да ли уопште постоји критеријуми за оне који нису порекли одређени догмат Цркве, већ цијелу епистемологију на којој црквена теологија вјековима почива?) Ипак, Томасовићево питање јесте индикативно за перцепцију коју Бултман ужива од првих дана његовог захтјева за демитологизацијом поруке Новог Завјета (а тиме и хришћанства уопште): тај захтјев је био и остао појединачно најрадикалнији мисаони подухват изведен унутар хришћанске теологије у ХХ вијеку и, практично, све до „покрета смрти Бога“ најизазовнији теолошки покрет у ХХ вијеку.
Марбуршки новозавјетничар, ипак, на своје идеје није дошао сасвим случајно. Оне су се рађале у духовној клими коју је подједнако означио крах деветнаестовјековног објективизма и историцизма, као и појава егзистенијализма на њемачким универзитетима. Као комплетна висока култура XIX вијека, теологија на њемачким универзитетима је на измицању вијека постала заљубљена у своје домете: чинило се да је научношћу историографских и религиолошких увида могуће објективно расвијетлити све дотадашње непознанице хришћанског живота и догме, а нарочито се саморазумљивим чинило моралистичко тумачење и свођење свих реалија Новог Завјета на етичке параметре и подстицаје. Заправо, много шта је у Бултмановој теологији настало уједно као контрапункт, али и као наслијеђе Суштине хришћанства Адолфа фон Харнака. Крај ове La Belle Époque њемачке теологије означио је Велики рат у коме су уништени милиони људских живота и сви дотадашњи „велики наративи“. Из страха, зова и бриге рађао се егзистенцијализам.
Егзистенцијализам већ није био ствар богословске прошлости већ философске будућности, а, Бултману се чинило, био је и својеврсна philosophia perenis, аутентично и трајно виђење човјековог Ту-бивствовања, начин да човјек појми себе, свијет око себе, Бога у том свијету. Такође, егзистенцијализам није био само философија једног времена, већ духовна клима и конкретан мисаони утицај (и подстицај) који је на марбуршког теолога Новог Завјета имао Мартин Хајдегер, са којим се Бултман дијелио мисао, хљеб, Универзитет (у Марбургу) од 1923. до 1928, а касније и преписку. Бултман је у толикој мјери апсорбовао философију егзистенцијализма да се понекад чини да је његова теологија својеврстан „крштени Хајдегер“ (да употријебимо израз који је за теологију Јиргена Молтмана, због њене некритичке рецепције „философије наде“ Е. Блоха, употријебио К. Барт). Ипак, иако веома важан, Хајдегеров утицај није био једини: ако је за „циљ“ демитологизације требало, према Бултману, узети „расвјетљавање човјекове аутентичне егзистенције“, разлоге за саму демитологизацију треба тражити у једној специфичној (а критичари би рекли одвећ поједностављеној) новопросветитељској епистемологији. Такође, не смијемо заборавити ни предрасуде према „миту“ и „митском“, наслијеђене из деветнаестовјековне философије религије, унутар које се аксиоматски прејудицирао „примитивни“ и тиме недостатни карактер оног митског.
Карактеристичне су Бултманове поставке према којима у средишту захтјева за демитологизацијом стоји немогућност човјека ХХ вијека да „вјерује“ у смисленост таквих „митских“ појмова као што су „небеса“ (у смислу: просторна ознака трансценденције), „Син Човјечији“, „Син Божији“ итд. За Бултмана је одбацивање смислености и семантике ових појмова од стране појединих „прогресивних“ културних кругова у западној цивилизацији прве половине ХХ вијека заправо валидно као ознака трајне „превазиђености“ њихове теолошке и културне семантике уопште. Иако се много мање говори о томе, други ништа мање важан подстицај за „демитологизацију“ новозавјетног, како Бултман сматра, инхерентно „митског“ наратива јесте ћорсокак до кога се дошло приликом потраге за историјским Исусом – како се она завршила бројним, често противрјечним а сигурно сасвим произвољним сликама Христа, чинило се да увећавање наших сазнања о Новом Завјету не расвјетљава већ додатном тмином обавија наше могућности да до једног „историјског Исуса“ икада дођемо. Прекомјерност историјског објективизма рађа историјски агностицизам – „о Исусу не можемо ништа поуздано рећи“, записује Рудолф Бултман на самом почетку свога знаменитог и провокативног списа Исус (иначе, доступног и на српском језику у издању ријечког Ex libris-a). Не смијемо изгубити из вида да ове ријечи казује заиста компетентан новозавјетничар – аутор минуциозне Теологије Новог Завјета и врло опширног (мада данас понешто оспораваног) Тумачења Јовановог јеванђеља. У његовим списима често ћемо сусрести израз „објективизујуће виђење“ који означава један начин приступа стварности који је уједно неопходан али и немогућ: човјек неминовно „објективизује“, али се њему тиме не раскрива знање о њему самоме. За то је потребна „одлука“, избор између аутентичности и неаутентичности, избор у коме он увијек стоји па је зато сваки његов (тј. наш) тренутак одлучујући, те тиме и коначан (есхатолошки).
Па, ако је већ језик хришћанске догме – застарио (са чиме би се, ипак, сложили и деветнаестовјековни моралистички редукционисти Христа на „мудрог учитеља“, а хришћанства на „етички систем“), а историјски Исус – недоступан у копрени казивањâ и значењâ, шта онда предстоји теологу ХХ вијека да би поново постао актуелан и раздвојио митско од оног трајног, савременог и истинитог? Остаје му само да демитологизује поруку Новог Завјета, а тиме и Цркве. Да испод митских слојева нађе позив за аутентичном егзистенцијом. Јер: Хајдегер и Бултман 1920. заједно увиђају – Павловски појмови „духа“ и „тијела“ заправо означавају нашу властитост/аутентучност или њен недостатак. Хришћанство је, према Бултману, могуће и неопходно превести на језик савремене науке, али и савремене философије.
Иако није била први позив на адаптацију семантике хришћанске теологије одређеном Zeitgeist-у, философији или културној идеологији (заправо, готово све доминантне христологије на Западу почевши од XVII вијека биле су бар помало такве), Бултманова демитологизација изазвала је највише критика, коментара, одзива. Од трагичног поклича Д. Бонхефера, који је у својим логорашким данима дошао на помисао да се Бултман заправо зауставио на пола пута, јер је сматрао да одређени феномени религијског живота као и сам „концепт“ Бога не морају бити демитологизовани (Д. Бонхефер пише: „сматрам не да је отишао ‘предалеко’, већ да је отишао прекратко с њим“) до критичара који су, одбацивши Бултманове поставке, ипак прихватили проблематику теологије језика и значења као важно поље савремених богословских и философских истраживања. Већина критичара је истицала – са пуним правом – да је Бултман заправо преуско и неадекватно формулисао „митско“, а прешироко и неадекватно оно „научно“ и „објективизујуће“. Данас располажемо поимањем које схвата да „мит“ није „фелерична наука“, већ посебан начин на који човјек приступа свијету око себе и у себи. Такође, знамо да је својеврсна „митологизација“ неопходна: свака симболичка представа коју имамо почива на „митском“. П. Бергер прилично јасно аргументује да је оно што Бултман подразумијева под „митом“ врло често заправо оно што већина људи напросто сматра „вјером“ или „религијом“. То би значило да је и онај почетни историософски увид марбуршког теолога био нетачан: ток потоњих деценија није му дао за право у предубјеђењу да већина људи одбацује „небо“ или „Сина Божијег“ – људи одбацују или само схавтање хришћанског Бога или немају проблем за „митским“ карактером језика вјере. Унутар вјере израз „Син Човјечији сиђе са неба“ разумљив је колико је и био људима прије Бултмана (мада је он тврдио супротно). Такође, као што је К. Јасперс јетко, али тачно примијетио, „Бултманова наука јесте просјечна просвјећеност свих времена“ (види одличан Јасперсов одговор на Бултманов захтјев у: Karl Jaspers – Rudolf Bultmann, Pitanje demitologiziranja, Zagreb, 2004). Такође, ништа мање није важан приговор о томе да хришћанска теологија која се агностички држи према самом Христу – тешко да још може бити хришћанска. Егзистенцијализама има и изван Новог Завјета. У чему би се онда уопште садржао значај демитологизовања, тј. тражења „егзистенцијалних“ садржаја у једном тексту, ако те исте садржаје свакако налазимо на страници Бивствовања и времена?
У сваком случају, питања која је Бултман поставио битна су и данас. Како се значења из богословског језика претакају у нашу црквену, културну, друштвену стварност? Шта она значе људима данас? Гдје је граница „превођења“ у једном (теолошком) језику? Шта је трајно, а шта привремено? Постоје ли богословске семантике неподложне току времена? Да ли су све такве (што вјера већине људи некако подразумијева, а сваки црквени историчар зна како су се богословска значења појединих појмова уобличавала и мијењала)? Како се уопште односе стварност живота у Христу и теологије као говора о том животу? Свако од ових питања уједно је стајало пред марбуршким важним новозавјетничарем и нама данас. Зато, сложили се са њим или га потпуно порекли, треба да га прочитамо. Велике културе и велике теологије настају само ако одговоре на изазове. Све остало су селфији пред огледалом.
