Стигао је у раним послијеподневним часовима, баш у вријеме ручка. Изгледао је врло пристојно, чак отмено. Сваки његов покрет одавао је скромног, паметног и достојанственог човјека. Био је лијепо обучен и помало затечен мојом журбом и директношћу. Објасних му да сам прехлађен и уморан и да не волим дуге разговоре, а потом му предложих да ручамо заједно и да ми успут исприча своју причу о којој сам тек понешто био чуо. Био је захвалан, како рече, што сам га примио, те што с њим дијелим владичански купус. Већ у први мах показало се да је човјек пријатан, слободан у опхођењу и духовит.
– Добро – наставих – причај и помало једи.
Говорио је једноставно а глас му је био равномјеран. Реченице су му биле језгровите и јасне, видјело се да је имао потребу да што упечатљивије дочара то о чему говори. На почетку сам му поменуо да знам да је то што ће ми сада испричати говорио много пута и да му је то можда већ постало напорно.
– Не – погледао ме је право у очи – спреман сам да о томе говорим још милијарду пута.
Био сам веома знатижељан.
– Причај, брате – рекох му.
Ћутао је неколико тренутака, а потом је, загледан испред себе, започео своју необичну исповијест.
До априла 1992. Живио сам у мјесту Главогодина, крај Илиџе. Живјели смо у најближем сусједству с комшијама Муслиманима. Били смо прве комшије. Те је године, као што знате, свуда било ријечи о рату, па су моји родитељи одлучили да ме пошаљу у село Ледиће код Трнова, заједно са дјецом мог ујака Милорада Тешановића. Село је далеко од Сарајева, тамо неће бити ратних дејстава, мислили су.
Направио је благи покрет лијевом руком и скоро непримјетну гримасу на лицу, а затим је наставио да говори.
Нажалост, у Ледићима је рата било као мало гдје те 1992. То питомо село било је познато по томе што је у њему извирала јака жива вода, а то је …
Погледао ме је право у очи као да се желио увјерити да га пажљиво пратим.
…То је често био извор зависти других села. Нападнуто је 3. јуна 1992. у предвечерје. Борба је трајала цијелу ноћ. Ту ноћ провео сам у подруму с осталом дјецом и женама. У јутарњим сатима све се стишало, престала је пуцњава. Док смо у даљини посматрали дим, неко је објашњавао да то горе српска села. Око поднева, у наше село стигле су, са завежљајима у рукама, двије жене из села Требечај. Казаше да су сва српска села у околини попаљена, да су многи побијени и да су чуле како говоре да вечерас нападају наше село и како ће све да нас побију. Преко курира смо добили обавјештење, од српских војника са најближих положаја, да нам нико не може помоћи и да се сами снађемо. У селу је настала паника, и као што бива код нас …
По други пут ме је погледао задржавши поглед неколико тренутака на мојим очима.
Дошло је до свађе међу нама јер су постојала различита мишљења у вези са тим куда да кренемо и шта да радимо. Напокон смо побјегли из села јер је било јасно да ту чекати не можемо. У шуми изнад села подијелили смо се у двије групе. Једни су пошли према Сарајеву, а други, међу којима сам био и ја, према Калиновику. Чим је пао мрак, могли смо да видимо и чујемо пуцње и напад на наше село са свих страна. Ту ноћ смо провели у шуми, нас петнаестак у групи, неколико мушкараца, више жена и дјеце. Сјећам се како смо у зору тихо прошли поред тројице муслиманских војника који су спавали поред ватре што је тињала. Како је одмицало јутро, старији су већ разазнавали гдје се налазимо, поготово двојица мојих ујака који су испред нас ишли у извиђање. Требало је да изађемо из шуме на чистину и да, ако премостимо ту препреку, дођемо до слободне територије. У тај мах, моји ујаци су, као извидница, наишли на муслиманску стражу која је почела да пуца на њих, што нас је нагнало да бјежимо кроз шуму, главом без обзира. Побацали смо све ствари, завежљаје, а у том метежу изгубили смо двије жене и једно дијете.
Цијели тај дан провели смо лутајући шумом по падинама Трескавице. Остали смо без хране, а убрзо нам је нестало и воде. С нама је била беба од годину и по дана, Милун Тешановић. Сјећам се како су ме његова мајка и отац молили да пљунем у чеп од чаше, како би Милун могао да пије. Али пљувачке нисам више имао. Дијете је често плакало и биће да су нас тако муслимански војници и открили. Брзо су нас опколили и почели да пуцају.
– Предајемо се – викали смо.
Нико од нас није био наоружан, нити је имао војну униформу. Војници су нам се приближили на свега двадесетак метара. Одмах сам схватио да познају моје ујаке, јер су им се обраћали поименице. Рекоше да нас прате већ дуже вријеме и запиташе гдје су још двије жене и једна дјевојчица. Примијетио сам да су војници узнемирени и да се све вријеме дозивају са својим друговима који су се налазили у околној шуми. Чинило ми се да то све скупа и није толико страшно и да ће, на крају, изаћи на добро. Баш у том тренутку запуцали су на мог ујака Миленка. Он паде на кољена и окрвављених руку ухвати се за груди. Његов брат Раде, мој други ујак, притрчао је да му помогне, али они пуцаше и у њега. Утом је један њихов војник набасао на оне двије жене и дјевојчицу, што су се биле изгубиле. Како је једна од њих имала неку ловачку сачмару, успјела га је ранити. У међувремену је из шуме пристизало све више војника, са свих страна. Мој трећи ујак, Милорад, кренуо је ка њима и молио их да нас више не убијају, а они су почели да га туку ногама и пушкама. Све смо то гледали као скамењени. Баш у тај час придружи им се још једна, мања група војника.
– Шта чекате? – неко је викнуо и ми смо чули како репетирају пушке.
Моје ујне су пригрлиле своју дјецу, а ја сам остао сам, два-три метра удаљен од њих. Чини ми се да ме је погодио први метак који је испаљен, и то право у груди.
– Гдје тачно? – упитах га.
– Овдје – показао је – испод ребара. Рана је, срећом, била прострелна. Био сам мршав – благо се осмјехнуо.
Испаљено је безброј метака. Пао сам на земљу, одмах.Некако сам знао да се не смијем помјерати. Пуцњава није престајала још дуго, изгледа да су они непрестано пуцали по осталима. Тако ће се испоставити да сам ја имао среће што није имао ко да ме пригрли. Чуо сам кркљање, једна мува ми је слетјела на нос, али се нисам помјерио. Присјећао сам се филмова у којима су се људи правили мртви и тако преживјели.
Већина војника је отишла убрзо по свршеном послу. Недалеко од мјеста гдје сам лежао стајала су још двојица и нешто разговарала. По повишеном тону схватио сам да се свађају.
– Нисмо требали побити ову дјецу – понављао је један од њих – грехота је од Бога.
Срце ми је снажно тукло, као да ће тог трена искочити из груди. Једва скупих хтраброст да подигнем главу и проговорим.
– Чико, ја сам жив .– рекох плачним гласом – Помози ми, чико, молим те.
Други војник је смјеста репетирао пушку рекавши да треба да ме убију, као што су учинили и са осталима. Овај му одговори да то може учинити само преко њега мртвог.
– Дијете није криво – викао је шчепавши га за оковратник.
Услиједио је мук. Нагло га је пустио и почео да откопчава кошуљу. Потом је раздерао своју поткошуљу и превио му рану. Кренули смо полако. Носио ме је, а уријетко сам и сам ходао. Све вријеме је избјегавао војску. Довео ме је до неких барака гдје су ми превили рану. Ту смо преноћили. Ујутру ме је донио у ратну болницу на Игману, гдје ме је прихватио и превио ми рану доктор Мустафа Пинтол. Стално су улазили неки војници и питали доктора шта ће са мном. Издвојио је једног од њих, схватио сам да је био официр, и ту, изнад моје главе, рекао му је:
– Немој, молим те, да шаљемо ово дијете у Коњиц, убиће га.
– Добро, а шта ћемо са њим, докторе – упитао је официр.
– Ако станеш у моју заштиту, ја ћу га сачувати и излијечити.
Тај човјек, чије лице нисам видио, одговорио му је:
– Докторе, ти си толико учинио за нас, да ја морам стајати уз тебе, али не знам што ти то треба.
Доктор ме је одвео у село Лукавац, гдје су живјели његови родитељи и ту је редовно долазио и лијечио ме. У тој кући сам наишао на чудесну доброту. Село и кућа били су пуни избјеглица са свих страна, нарочито је било много дјеце. Сви су спавали на поду, само смо деда и ја спавали на кревету. Били су јако побожни, докторов брат био је хоџа негдје у Градишци. Колико ми је било важно то што ме је доктор лијечио, толико су биле љековите и његове ријечи. Кад би ми превијао рану, говорио би ми:
– Не дам ја тебе ни за кога у овом свијету, ти си дијете, ниси ти за размјене. Кад би самога мога брата, оног имама, ухапсили, не бих те мијењао ни за њега, ама баш ни за кога и ни за шта на свијету.
Дјеца из села су ми причала да су у више наврата долазили хосовци и неки други разјарени војници, поготово кад би неко од њихове родбине био рањен или погинуо, и питали гдје је „оно српско дијете“. Два пута су их жене из села пушкама отјерале. Иако су сви из Лукавца познавали мога оца, мислим да је у њиховом настојању да ми сачувају живот удјела имало и то што су они вјеровали да је благослов у невољи сачувати туђи живот. Такво предање наслиједили су из претходних ратова. Ипак, главни разлог био је тај што су сви вјеровали доктору и што им је он наредио да ме чувају. Једном су у село некако стигле брескве и сва су дјеца добила по једну, само је нена рекла да мени припадају двије. Толико сам се сродио с тим људима да нисам хтио да идем одатле. Сваким даном бивало ми је све пријатније живјети са њима.
У међувремену се десио један чудан догађај. Негдје на Кобиљој глави, један од војника из тога села промашио је пут, због велике магле, и довезао се право до српске страже. Заробили су га, а он им је рекао како у његовом селу има једно српско дијете. Моји су родитељи већ били примили саучешће и одржали два помена, а тада су први пут чули да сам ја негдје жив. Једног јутра дошао је доктор и позвао ме у страну:
– Данас идеш са мном, разговараћеш телефоном са својом мајком.
Док смо се возили колима, размишљао сам како ми је свеједно да ли сам код нене или сам код своје куће. Али кад сам чуо мајчин глас, учинило ми се да ћу пресвиснути. Тада сам први пут послије пуцњаве у шуми схватио колико желим да живим и да се вратим кући. Након неколико дана, а прошло је више од пола године од оног страшног догађаја, размијењен сам. Доктор ме је одвео на размјену.
– Извини – прекинух га – како могу наћи тог доктора?
Мој гост ме је погледао зачуђено
– Доктор је погинуо – додао је стишаним гласом. – По верзији коју знам, убијен је на сарајевском аеродрому.
Неколико тренутака је замишљено ћутао, а потом је наставио:
– По свршетку рата пронашао сам докторове родитеље код којих сам живио и који су ми, заједно са њим, спасили живот. Ишао сам им у посјету као најрођенијем роду, али због губитка сина у њима није било више оне негдашње топлине и срдачности. Најтеже ми је било када ме је дедо упитао:
– Е, мој Драгане, што убише Мустафу?
Више пута сам учествовао у проналажењу посмртних остатака убијене родбине из Ледића. Било је много безуспјешних потрага. Њихови посмртни остаци пронађени су тек 2001. Године, међу њима су се налазиле и кости једноипогодишњег Милуна Тешановића.
– Кога имаш од фамилије? – упитах га изненада.
– Жену и дијете. Хвала Богу, сви смо здрави. Супруга ми је у другом стању, чекамо друго дијете …
Драган је све вријеме нашег разговора причао , а ја сам га слушао и посматрао. У нашим тањирима већ се одавно охладио купус на који смо били потпуно заборавили. Упркос трауми коју је носио, преда мном је сједио задивљујуће смирен и храбар човјек. Његови ожиљци су постали његова снага и извор живота. Дуго смо обојица ћутали, свако заокупљен својим мислима, док је ваздухом струјала нека пријатна топлина испуњена дахом племенитости, наде и човјечности.
