Ова монографија настала је као плод дијалога који годинама водим са студентима Богословског факултета, на предавањима и вежбама из предмета Догматикa са упоредним богословљем. Током обраде еклисиолошких тема, на којима сам излагао учење Цркве о њој као слободној есхатолошкој евхаристијској заједници међусобне љубави људи и Свете Тројице, често сам наилазио на питање: где то има? Да ли постоје литургијска сабрања која нису тек скупови индивидуа обредног карактера и ако, чак, и постоје, зашто их има у минималном броју? Има ли икаквих помака, када је црквеност људи наших земаља у питању? Зар евхаристијска еклисиологија, са својим инсистирањем на кинонији у Литургији и Причешћу, није само још једна у мору ’еклисиологија’, које стоје на теолошком тржишту? Шта су, дакле, конкретни плодови такве визије Цркве, будући да се она проповеда на нашим просторима већ неколико деценија?
Та питања, потпуно легитимна и што је још важније тотално искрена, навела су ме на продубљивање анализе теме евхаристијске еклисиологије, али у њеном практичном, делатном облику. Било је неопходно да направим искорак из заокружене, завршене богословске (теоријске) приче и изађем у сусрет поменутим проблемима. Био је потребан покрет, излазак из сигурне академске приче и кретање на пут, заједно са сапутницима, на коме би се поставке овакве речи о Цркви, активно преиспитале и конкретизовале. Показало се да и најузвишенија еклисиологија остаје ирелевантна за све људе, чак и за оне који су формално у Цркви, уколико није посведочена животом.
Резултат тог истраживачког пута јесте књига о еклисиологији пута и сапутништва. Захвалан сам онима који су ме потерали да са њима пешачим макар једну миљу, свим младим богословима наше Цркве. Њима и својим најмлађим саговорницима са сабрања после евхаристијских синаксиса у Пожаревцу, посвећујем ову монографију, уздајући се у долазећег Господа, да путу љубави у његовом Телу неће бити краја.
ђакон Златко Матић
Извор: Саборност
