У среду 4. августа 2021. године, када прослављамо Свету Марију Магдалину, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драчи.
Епископу су саслуживали архимандрит Алексеј (Богићевић), протосинђел Лука, протојереј Сретко Петковић, јереј Миљан Антић, протојереј Срђан Тешић, јереј Дејан Марковић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован Прокин.
Чтецирао је ученик богословије Василије Тешић.
Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован: Марија Магдалина је била родом из Сирије, са једне планине која се звала Магдаленска по којој је она и добила име. Поред ње се налази још једна планина на којој се подвизавала Света Текла што нам говори колико нам је земља Сирија дала светих људи. Марија Магдалина је патила од греха и у њој се налазило седам демона који су је разарали, међутим она је спознала да не може сама да се избори против њих. Помоћ је затражила у Господу, Који јој је заиста помогао да се ослободи искушења и демона. Онда када су сви апостоли осим Јована отишли у време страдања, остале су и две жене, Богородица и Марија Магдалина. Има ли већег бола од тога да мајка гледа како јој разапињу сина? У студеничком приказу распећа се најбоље показује та мајчинска туга. Има туге, има патње, има суза, али нема очајања. Марија Магдалина не само да је тешила Богородицу, него је и прала Христове ране чиме је показала велику веру и љубав. Наш камен спотицања јесте то што сви кажемо да волимо Бога, а да ли волимо ближњега свога који стоји поред нас? Управо од те гордости долази свако зло. Долази мржња од које се разум човеков помути. Човек има само пар непријатеља, то су грех, гордост и ђаво. На тај начин када се погордимо почнемо да се служимо црквом, а не да служимо цркви. Тако се Марија Магдалина потпуно предала служењу Господу не марећи за то да ли ће је други понизити или узвисити. На жалост има оних који мисле да нису грешни и као прво наводе "нисам убио", а не разумеју да има много више убистава, духовних убистава. Наше служење Богу је неопходно нама, а не Богу, јер наша служба Богу представља приближавање Њему. Као што се слуга приближава господару смирено, а не поносно, тако и ми са смиреношћу треба да прилазимо Богу. Ако ми у Цркву долазимо пуни себе нећемо примити Господа у срца своја. Не постајемо ли бољи, не сузбијамо ли ма какво зло у себи, не можемо да служимо Богу. То је лицемерство или другачије речено фарисејство.
Извор: Епархија шумадијска
