Преносимо у целини архипастирску посланицу Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана, коју је упутио својој духовној деци, а пренела на својој фејсбук страници Епархија аустралијско-новозеландска.
Драги нам оци, преподобно монаштво и верни народе поверени нам од Христа Господа.
Посматрајући кризу која је захватила свет, особито континент на коме живимо, желим да вам се обратим као архипастир са неколико речи утехе, да поделим са вама терете које носите.
Никада није било лако следити Христа! Сам Спаситељ нам је наговестио да ћемо у свету имати многе невоље, али исто тако нас је охрабрио речима: „Не бојте се јер ја победих свет!" (Јн. 16, 33).
Христова победа је извесна, неоспорива и бесконачна, а силу ове победе нуди нам Христос кроз живот у Њему, у Светој Цркви, чија је Он глава, а ми удови Тела Његовог. Ово треба да нам буде, као верујућима, највећа утеха, јер знамо да нас Господ није оставио и да нас неће оставити саме, ма каква нас невоља снашла. Сама невоља нема коначну реч, поготово када се према невољи јеванђелски поставимо. Када положимо сву нашу бригу и све наше терете на Господа Христа. Он је рекао: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако “(Мт. 11:29,30).
Данас нас Христос позива, нас Православне Хришћане, Цркву Своју, да будемо сведоци Његовог присуства у овоме свету рањеном и обремењеном, да сведочимо Његову победу и слободу, којом нас Он ослободи, која не зна за стеге и ланце ма каквих рестрикција. Позива нас да сведочимо Његову светлост, која разгони мрак и сваки страх, да сведочимо Његову радост, која је кадра сваку нашу жалост уклонити.
У Цркви Христовој, овај свет који је остао без утехе, без наде, без радости, без Бога, а тиме без свога правца, треба поново да обрете свој непролазни смисао из кога се рађа вечна утеха, вечна радост и вечни спокој.
Ми смо Христови удови, Тело Његово.
Да, мрак је велики наишао на свет. Прекраћен нам је пут до наших Светих храмова, до наших ближњих. Обремењени смо разним противречним казивањима од којих се збуњује срце наше. У свом овом бунилу, Ава Јустин би рекао још прецизније - лудилу, у коме правцу треба гледати? Коме се обраћати? Коме веровати? У коме наћи излаз из безизлаза који нас окружује? Само у Христу, браћо и сестре! Нико и ништа друго нам не може помоћи.
Од чисто људских излаза смо оболевали психички, духовно и телесно.
Зато, у јеку ове кризе, вас архипастирски саветујем и призивам да искористимо ово време да се вратимо Богу, да му вапијемо као некада Цар Давид: "Слушај вику моју царе мој и Боже мој! Јер се Теби молим Господе!“ (Пс 5, 2).
Без молитве, без искреног и скрушеног покајања нећемо победити демоне који јуришају на човечанство.
У мору протока разних информација и подлих дезинформација, немојмо изгубити из видика Господа Христа, јер Он је наша Пасха, наш излаз из сваке кризе и странпутице, наша утеха и Спасење.
Бог све види! Зна да нам је тешко, а наше је да Му из дубине душе даноноћно вапијемо за милост.
Нема кризе коју човечанство није изазвало и њоме себе обременило одступањем од Божијег закона, а то значи од природног живљења.
Данас је нама хришћанима најпотребнији дар распознавања духова, дар расуђивања, да би могли ходити без спотицања.
Ако желимо да правилно ревнујемо, да будемо налик на Светога Пророка Илију, да посведочимо пред савременим 'ахавима' данашњега света веру у истину Христову, треба најпре да се обучемо у свеоружје Божије о коме говори Свети апостол Павле. Да Христом извршимо унутар себе благодатну духовну револуцију. Тек онда можемо истински сведочити, јер ревност без унутарње благодатне проницљивости неће донети плода. Свети Илија је био пример живе вере међу људима, јер је сав био у Богу, сав херувимски будан, а тиме и прецизан у констатацији духовног стања свога времена.
Пројавимо живот Христов у нашем телу кроз трпљење, милосрђе, кроз љубав!
„Ево, сад је најбоље време, ево сад је дан спасења!“ (2 Кор. 6, 2).
Помозимо свима који оскудевају, који су у било каквој невољи!
Нека се Црквене општине организују, на челу са свештенством, да пруже неопходну подршку, била она у духовној утехи, пакетом са неопходним намирницама или у новчаном дару. Они који су имућнији нека сада помогну потреби тима. Браћо и сестре, "купујте" Небо делима милосрђа!
Нека се сада пројави љубав наша!
Немојмо дозволити да се страх и малодушје усели у нас. Разгонимо га молитвом и надом у Бога!
Без невоље нема богомоље, каже наша народна мудрост. Господ нам је сада дао прилику да будемо Његови сведоци, Његови апостоли међу народом устрашеним и збуњеним.
Свештеници, моји са-апостоли на Њиви Петог континента, будите храбри, учините највише што можете да верници буду збринути, да не оскудевају у било чему.
Од старта нам је став био, као свештеног братства, да је за нас неприхватљиво затварање наших богомоља, сврставање Цркве у ред неесенцијалних организација... Ми се као Црква Христова, као Тело Његово у оваквим околностима, требамо сналазити, договарати... Немојмо одбијати потребиту душу! Препознајмо време у коме живимо. Прва су времена... Користимо мудрост и искуство ране Цркве, њеног рада и програма...
Похваљујем вашу ревност и службу.
Драго монаштво, устростручите молитве ваше! Нека молитва ваша буде дубински вапај Господу за умилостивљење и спасење света!
Драги ми народе, Христом побеђујмо све невоље! Молите се за свештенство, подржите их јер Крст њиховог служења није лак.
Осуђујемо сваку уцену или било какву присилу, укључујући и ону на вакцинацију. Без слободе на избор нема човечности. То је онтолошка категорија.
У исто време, треба да се зна да постоје одређене вакцине које су морално проблематичне за хришћане, као што су оне које су развијане од ћелија абортираних фетуса које лично, као архијереј, не можемо да прихватимо.
Останимо у слободи у којој нас Христос ослободи!
Са вама сам у молитви и мислима.
Поздрављам вас све из манастира Лелић, уз жељу да се што скорије видимо.
С Божјим благословом,
+Еп. Силуан
