Писаћу о једној теми о којој је веома много писано и о којој је речено готово све што се о њој може рећи. Дакле, у редовима који следе немојте очекивати никакве новине и нешто што већ нисте чули. Но, опет, сматрам да је смислено писати о њој јер, како кажу стари Латини – „Понављање је мајка сазнавања“. И, заиста, чини се да нам је много пута неопходно подсећање.
Пре него што напишем неколико речи о Крсној Слави у Срба желео бих да вам пружим још једну напомену – навикли смо на текстове у којима се, чини се, са правом, критикују наши сународници за своје слабости и мане у погледу прослављања својих Слâва. Овај текст неће имати такво усмерење.
Крсна Слава је, сасвим сигурно, препознатљиво идентитетско обележје нашег народа, јер оваква појава није примећена ни у једном другом православном народу. Познато је да је наш Свети Сава у својим покушајима охристовљавања српског рода осмислио овај обичај. Не знам да ли је тада слутио колико ће овај његов подухват имати успеха, али ево када након осам стотина година, погледамо у плодове његовог рада, видимо читаве редове светих епископа, свештеника, честитих домаћина и домаћица, витезова и војника, и мученика, који су своје животе проводили у вери у Господа Христа поносно славећи своје Слâве – Светитеље за које су, тако су осећали, посебно блиско везани да их могу назвати својима. Српски род је, ако изузмемо већи део несрећног двадесетог века и прве године овог века, заиста једнодушно следио опредељење за Христа које је у највећој мери пропутио наш велики Свети Сава. Сетите се само чувених речи Шантићеве песме које су и својеврсни аманет и својеврсни путоказ: „Ми свој пут знамо – пут Богочовјека“. Вековима су наши људи по беспућима светских и локалних усуда радије давали своје животе него да се одрекну свога Господа Христа и своје Крсне Славе (зар о томе потресно не сведочи Симо Матавуљ у „Пилипенди“ где се Пилипенда опредељује за најтеже гладовање и сиромаштво, али не жели да се одрекне своје вере). Између осталог, и кроз Крсну Славу, у дубинама и по површини свога бића наш народ је својим срцем ходио ка Христу осећајући себе као хришћански народ и осећајући да су сви други путеви заправо странпутице које нас, у сваком смислу, воде у пропаст.
Малочас споменух да претходни век и овај век не одишу истом једнодушношћу у погледу овога опредељења, међутим, и у тим најтежим годинама, када је вера многих ослабила и љубав према Христу се охладила, када је вера наилазила на општи подсмех и подругивање (наравно сада је у погледу тога доста другачије стање), жар вере у Христа се ипак није сасвим угасио. Огроман број људи је, између осталог, можда и због својих Крсних Слâва, опстао, у каквој таквој мери, на путу хришћанског опредељења. Људи су се по својој слабости, у тим тешким временима, одрицали много чега, но своје (наглашавам „своје“ јер су се пред собом дубоко везали за Светитеље које прослављају) Славе се нису могли одрећи јер су осећали да је тај корак једна потпуна издаја. Можда у неким приликама наши људи нису знали да свесно ни другима ни себи самима изложе зашто се не одричу, зашто би то била издаја, можда је то неодрицање потицало из дубине вековног опредељења претходника, али се није десило да наш народ у потпуности отпадне од Христа и испише себе из реда хришћанских народа, а у међувремену безбожни режим је отишао у прошлост.
Ево вам догађаја који се десио у порти краљевачке Цркве средином осамдесетих година прошлога века, а који нам показује да и када су се неки људи одрицали чак и Слâва да су пред собом знали да су починили тешко опростиву издају и да није требало тако поступити. Наиме, један постарији човек је зауставио тада још увек младог свештеника, и у сузама га замолио за разговор. Човек је плакао неутешно и причао како је једног дана због свог посла морао да постане члан партије јер је имао троје деце а прећено му је да ће изгубити посао уколико то не учини. Ту ноћ када је морао донети тешку одлуку провео је пред иконом Светог Јована (своје Крсне Славе) јер је знао да ће по својој слабости, због деце, постати члан партије и престати да слави. То одрицање је деценијама пекло његову савест и његову душу и када је коначно средином осамдесетих почело отопљавање и слабљење комунистичке праксе и идеологије он је у сузама отишао код свештеника и (ја бих рекао прилично дирљиво) запитао: „Хоће ли ми мој Свети Јован опростити“?
Невезано је са нашом темом али ћу изнети и упечатљив одговор овог свештеника који је видевши одраслог човека како плаче био веома потресен. Ни сам није знао шта да каже овом човеку и како да га утеши, и онда је, вероватно по Божијем надахнућу, испричао како је један Патријарх на Велики Петак, када је најстрожи пост, ишао код турског султана да моли за избављење неких хришћана који су били осуђени на смрт. Султан га је позвао за своју раскошну трпезу пуну разноразних ђаконија и рекао му да ће помиловати те хришћане ако овај буде са њим обедовао. Патријарх се тада прекрстио, сео за трпезу, и јео своје понижење, а људи су били спасени. И још му је рекао да Свети Јован види његове сузе и зна да је то учинио због деце коју је требало отхранити и да ће му опростити. Тај човек који је плакао је интимно и пред собом све време осећао да је хришћанин, и сузе то најбоље сведоче.
Изнећу вам и своје лично искуство. Одрастао сам у не баш црквеној породици али сам опет себе, чини ми се од како сам себе свестан, доживљавао као хришћанина и као члана хришћанске породице која има свог небеског заштитника. Такво је искуство многих – чак и када нисмо баш најприличнији дубоко у себи носимо опредељење за хришћански пут и са поносом се везујемо за Христове Свете угоднике. Наши Светитељи су они за које осећамо да смо везани са њима и осећамо понос што их прослављамо.
И зато овај верски препород који се полако већ деценијама дешава (а има још много, много да се препорађамо) не треба да чуди. У дубинама свог бића наш човек је већ опредељен за пут којим треба да ходи и зато бих исправио самога себе када сам на почетку текста Славу назвао обичајем. Она није тек неки обичај већ знак веома дубоке одлучности да се ходи за Христом и са Христом. Слава је знак и показатељ да се овај народ који је умео да лута никада до краја није одрекао своје вере. Некада тога нисмо ни свесни, некада се неки опијају на Славама, неки славе по ресторанима, али опет иза свега тога погрешног се да назрети један жар вере која још увек тиња, премда само што се није угасила, и који треба проџарати да би се ватра распламсала. Ако Бог да ватра вере ће се поново распламсати и својом надом и својом светлошћу обасјати наше животе који у свим временима потребују утеху. Амин!
