У петак, 24. септембра 2021. године, када наша Света Црква слави Преподобну Теодору Александријску, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац, и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
,,У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре за данашњи одељак из Јеванђеља, које смо данас чули, Свети Оци кажу да се у њему састоји читаво Свето Јеванђеље. Док наш велики теолог и богоугодни човек Преподобни Јустин Ћелијски каже да када би нестало свих Новозаветних списа, само овај догађај био би довољан да се покаже цело Јеванђеље. Да се покаже да је Господ Исус Христос Богочовек. Бог и човек. Бог који све зна и све види, и човек који све осећа, као што и ми осећамо, зато што је Господ управо примио ту људску природу на себе и постао један од нас у свему исти, осим у греху.
Дакле, Господ који све зна је у данашњем јеванђељу на један најсавршенији начин решио проблем људске савести и решио проблем – Да ли човека треба убити због греха? Треба ли га убити или не убити? Господ кроз данашње јеванђеље говори да треба да разликујемо, тј. да раздвојимо шта је човек а шта је грех. А то једино могу људи који су просвећени Духом Светим. Ми људи потпуно поистовећујемо човека са грехом и грех поистовећујемо са човеком. Овај проблем Господ је решио као нико никада до сада, а то је да човака треба одвојити од греха. Никада га не изједначавати са грехом или га никада не треба осуђивати због греха, него га треба човекољубиво помиловати, поготово онда када човек призна свој грех. Онај који призна грех, који схвати и који зна шта је грех, он у ствари и тражи помиловање. Господ такве и помилује. Али онај који не призна грех, тај и не тражи помиловање и не само што не тражи него га неће ни добити. Господ је увек говорио тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Дакле, треба се трудити да раздвојимо шта је грех, а шта је човек. Да разликујемо и да одвојимо грех од грешника. Зашто? Зато што ни један грех не може обухватити целога човека и не може да убије целога човека. Зашто? Зато што у сваком човеку остаје један део доброте, остаје оно што је боголико и оно што је бесмртно у човеку. То боголико, то је наша душа. Грех не може да убије душу, али човек може да убије душу, јер је Бог дао човеку власт хоће ли душу своју спасити, или ће душу своју изгубити. То је дато нама да чувамо. То је оно што је најдрагоценије. То је душа. А како ћемо чувати душу? Тако што је не смемо одвојити од Бога! Јер ако душу одвојимо од Бога она умире, иако је она бесмртна и намењена за бесмртност, она умире и човек који је створен за вечност, за бесмртност, умире духовно, ако се одвоји од Христа.
Дакле, и највећи грешник, ипак, није сав грешан. То у данашњем Јеванђељу Христос хоће да каже. Само му треба приступити богочовечанском љубављу и одвојити грех од његове душе. Данашње јеванђеље нам говори да то Господ чини на најсавршенији начин. Раздвојио је шта је човек, а шта је грех. А шта је грех? Грех је злоупотреба човекове слободе. Кад човек злоупотреби слободу која му је Богом дана, он тада не може да разликује шта је добро а шта је грех. Он у ствари грех не примећује. Слободан је и може да чини шта хоће. Бог наше опредељење прима за шта се ми определимо, да ли за добро, да ли за зло. То све Бог прима. Зашто? Зато што нам је дао слободу. Али зато човек треба да буде свестан тога дара слободе коју му је Бог дао и да не сме да је нипошто злоупотреби. То можемо видети на примерима данашњег живота. Даш човеку власт и он злоупотреби власт и шта ради? Чини зло. Тако и човек, родитељ. Дао му Бог тај дар да буде родитељ и уместо да послужи за спасење своје и своје деце он злоупотребљава слободу тиме што злоупотребљава своју слободу, али одузима (скучује) слободу другоме. Ја имам слободу да чиним шта хоћу, а ти немаш. Шта је то? Погледајте човека који мисли да је достигао неки духовни степен и почиње одмах да учи друге. И ако му тај други нешто каже да се не слаже с тим, он одмах каже – Шта ти мени говориш, ја то боље знам. А чим си рекао да ти то боље знаш, ти си упао у тешку гордост. Па мислећи, ако си нешто мало научио да сад све знаш. Браћо и сестре, само је Бог свезнајући.
С једне стране грех је, злоупотреба слободне воље, а с друге стране грех је неправда! Кад грешим ја чиним неправду према Богу који ме је створио за вечност, за бесмртност, а ја са грехом гурам у пропаст. Дакле, грех је неправда, а врлина је правда. Човек живи или у једном или у другом. Или у греху или у правди. Та средина је ништа. По речима Св. Апостола Павла који каже – Ниси хладан, ниси врућ, него си млак. Као таквог ја ћу те избљувати. То јест, ниси се определио, него бацаш прилике у којима живиш и ниси се определио за врлину, али чим се човек не определи за врлину, он се у ствари опредељује за грех.
У овом данашњем Јеванђелском догађају све је потресно. Све је толико дирљиво. Чули смо да су људи ухватили жену у прељуби и довели је Христу, да је Христос осуди. Али није њима стало да ли ће је Господ осудити него је њима стало да ли ће се Господ Христос огрешити о њихов закон, о тај Мојсијев закон. А тај Мојсијев закон је говорио ако ухвате некога у прељуби да га каменују. И тако је то било у том закону. Онда је излазило цело село и бацало камење на ту особу. Пазите, која је то немилосрдност браћо и сестре. Који је то преки суд човек узео на себе. Па Бог чека покајање, ... е, али ја нећу да чекам. Па ти си онда тиме узео улогу Бога. Бог има милости, а човек нема милости. Али и човек који прима милост треба да буде свестан тог што прима, што му се даје. Ако нисмо свесни онога што добијамо ми никада нећемо бити ни благодарни, ни захвални за оно што добијамо. Дакле, ови књижевници и фарисеји кушају Господа, ако Господ каже каменујте је по закону, онда он Бог, јели он љубав? Није браћо и сестре. Ако Он каже немојте је убити, немојте је каменовати, онда по њиховом склопу размишљања то не може да уђе у њихову главу (како бисмо то ми данас рекли). Дакле, ако дозволи да је каменују онда пропада сва његова слава као свемилостивог човекољубивог Бога. Христос у овој прилици није хтео да се са њима расправља. То је опет нама пример! Немој да се расправљамо. Кажи човеку, ало то кажи са осећањем. Ако хоће у расправу, немој! Расправе никад нису много довеле. Јесу разговори, а не расправе. Чим почнеш да се расправљаш, ту ће увек бити она ,,клацкалица” ко ће победити он или ја.
Дакле, у овом данашњем јеванђелском догађају, све је некако дирљиво, некако осећајно и Христос не осуђује ову жену. Он се сагнуо доле и по прашини писао нешто. Поједини Свети Оци мисле да је Христос у ствари исписивао њихове грехе, а не грехе ове жене, јер њен грех је већ био јаван. Видели су, они су знали њен грех, али њихове грехе Христос исписује и другим речима говори и књижевницима и фарисејима, који су довели ову жену у том (таквом) греху, као да им каже – Људи, земља сте, од праха сте, ви који хоћете да спроводите закон. Све је у вама земљано, трулежно, пропадљиво и само што тиме не каже – Човече, људи, загледајте се у себе! Имате код Светог праведног Лазара, оног четвородневног кога је Господ васкрсао после четири дана. Он је био епископ на Криту. Каже се да од тог момента, од када га је Господ васкрсао, он се никада није насмејао. Али једном се Лазар насмејао. Том приликом је негде ишао улицом и наишао је на грнчаре који праве ћупове, лонце од блата. Они беху почели да се свађају, да се туку око тих лонаца. И тада се Лазар насмејао. Питао га ђакон: – Владико, никада вас нисмо видели да се насмејете, зашто сте се сада насмејали? –Дете моје, одговорио му је Лазар, видим како се блато о блато отима. Отима се блато о блато. Тако и Господ каже овим људима, загледајте се у себе, јер сте блато, јер сте земља. Привржени сте само блату и земљи, а не мислите о ономе што је горе, што је непролазно. И Господ им каже – Који је међу вама без греха нека први баци камен. Тиме је он пробудио њихову савест. Савест која је била успавана и зато су били тако успавани. Кад су видели да је њих Господ изнутра сагледао, један по један отидоше. И, како данашње Јеванђеље каже, остали су само ова жена грешница и Господ Христос. И Господ је пита – Жено, где су ови што те осудише. А она му каже – Нема их, нико ме не осуди Господе. А Господ јој каже – Е, и ја те не осуђујем. Значи није Господ осудио њу као личност, као боголико биће, али је додао, – И ја те не осуђујем, иди и од сада не греши. Разрешио је греха, али јој је рекао иди и не греши. Ослобођена си, скинут је терет са тебе. Грех је терет на нашу душу, на нашу савест. Кад човек успава своју савест, он и не осећа шта је грех.
Зато нека нам овај пример данашњег Јеванђеља буде да се потрудимо да разликујемо шта је човек, а шта је грех у њему. И да не осуђујемо грешнике. Јер, откуд ми знамо, тај човек (неки грешник) он ће се сутра покајати. А да ли ћу се ја покајати? То је једно.
Друго, ми често осуђујемо човека због неког греха (преступа његовога), а заборављамо да тог истог тренутка можемо и ти и ја да паднемо у тај исти грех. Шта си онда добио од осуђивања. Ниси добио ништа. Али зато нам је опет поука, ако неће неко да прихвати савет, неће да послуша, немој му ни наметати. Немојмо му тражити покајање кад неће. Нека иде он у своју провалију. Али шта ми треба као хришћани да радимо за таквог човека који неће да прихвати, ни што га учи црква, јер он мисли да је већ изнад цркве, али то неће никада да призна, наравно? Зато ако неће ништа да послуша, на нама хришћанима је да се за такве молимо. То је врло важно! Да се молимо. Молитва је моћна. Кад Бог види нашу молитву да је из чистога срца, тад ће и Бог њега помиловати, зато не треба осуђивати. Бог Вас благословио.”
Извор: Епархија шумадијска
