Марчанска епархија, такође позната и као Вретанијска, била је најзападнија епархија Српске патријаршије на заграничним крајишким подручјима у Хабзбуршкој монархији од краја 16. до краја 17. века. Накратко је обновљена 1734. године као Лепавинска, односно Северинска епархија, у саставу тадашње Београдско-карловачке митрополије. Коначно је укинута 1750. године и од тада се њено подручје налазило у саставу суседних српских епархија. Њена данашња наследница је Митрополија загребачко-љубљанска, која је образована 1931. године. У спомен на стару Марчанску епархију, Српска православна црква је установила службу и наслов викарног "епископа марчанског".
Марчанска епархија је почевши од краја 16. века обухватала све православне Србе у Хабзбуршкој монархији, на ширем простору од сењског приморја у Хрватској, преко тадашње Горње Славоније (Словиње), до западноугарских области и градова Ђера и Коморана на Дунаву.
Већ од половине 15. вијека, а нарочито послије битке на Мохачком Пољу (1526) и пада Лике и Крбаве под Турке (1528), почело је снажно исељавање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве Хрватске, а помало и у Крањску и Штајерску. Прве знатније сеобе биле су 1530. и 1538, из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и Жумберак. Главне сеобе биле су крајем 16. и током 17. вијека, из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око Сења, Огулина, Карловца, Иванића, Крижеваца, Копривнице и Ђурђевца, као главних градова на Крајини према Турцима. Њихови вође обично су већ прије прелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и Ускоцима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.
Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини, приступили црквеном уређењу. Први српски владика на хабзбуршким подручјима у Вараждинском генералату био је Василије, избегли митрополит пожешки који је 1595. године пребегао са турске на хабзбуршку страну.
У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је 1602. године манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око 1609, манастир Марча код Иванића, и манастир Лепавина, око 1636, између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Хабзбуршком монархијом.
Марча је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је 1609. основао српски патријарх Јован Кантул за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. Вретанија), те је она тако називана све до почетка 18. века, али су је звали и марчанском и ускочком. Иако је епископ Симеон Вретања био постављен од стране патријарха Јована, на наговор и под притиском римокатоличког свештенства и војних власти отпутовао је 1611. године у Рим на поклоњење папи. Пошшто је пристао да се поунијати, добио је условну потврду да буде бискуп "грчког обреда" чиме је положен камен темељац за настанак стогодишњих невоља за православне Србе у Хабзбуршким земљама. Међутим, по повратку из Рима, Симеон се нашао између две ватре. Са једне стране, државна власт и римокатолички бискупи су се надали да ће унија пустити корена у свештенству и народу, али убрзо се показало да је народ одлучан у намери да остане у православљу. Стога је Симеонова унија остала на речима, као његов појединачни чин. Временом се показало да ни он сам нема намеру да стварно спроводи унију у раздраженом народу.
Након његове смрти (1630), за новог марчанског владику је изабран Максим Предојевић (1630—1642) који је примио посвећење од српског патријарха и тиме потврдио опстанак православне марчанске епархије. И он је трпео притиске у циљу спровођења уније, као и његови наследници, који су упркос забранама налазили начин да приме посвећење од српског патријарха и православних епископа. Остали су постојани у православљу и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. До промена је дошло тек након уклањања владике Гаврила Мијакића који је 1671. године оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, те је стога затворен, а у тамници је и умро 1686. године. Тада је државна власт онемогућила народ да изабере православног епископа и покушала је да му наметне правог унијату. То је био Павле Зорчић (1671—1685), који је био питомац римске пропаганде у Болоњи те је стога још у младости постао увјерени унијат. Такови су били и његови наследници, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између унијатских бискупа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили.
Током 1692. и 1693. године, на подручју Марчанске епархије је боравио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Пошто хабзбуршке власти у то време нису дозвољавале постављање новог православног епископа за подручје Вараждинског генералата, патријарх Арсеније је морао да пронађе друго решење за уређење црквених односа на том подручју, што је отварено тек 1705. године, приликом именовања Софронија Подгоричанина за пакрачко-славонског епископа. Под његову надложност је поред доње Славоније (Мала Влашка) потпала и горња Славонија са Вараждинским генералатом. Међутим, чак ни ово изнуђено решење није било по вољи хабзбуршким властима, услед чега су пакрачко-славонски епископи наилазили на многе потешкоће приликом вршења своје надлежности у областима горње Славоније. Стога је тамошњи православни народ заједно са својим свештенством наставио да се залаже за обнову посебне епархије на подручју Вараждинског генералата.
Велики успех је остварен 1734. године, када је успостављена Лепавинска епархија са средиштем у манастиру Лепавини, а потом у Северину. Међутим, убрзо се показало да је државна власт противна опстанку ове епархије. Након смрти њеног првог епископа Симеона Филиповића (1743), Лепавинском епархијом су неколико година управљали администратори, а потом је 1750. године укинута и њено подручје је прикључено суседној Костајничкој епархији. Управо у то време, распламсала се борба око манастира Марче, који је 1753. године спаљен. Услед нередовних прилика, тадашњи унијатски бискупи морали су се држати подаље од Вараждинског генералата. Када је 1771. године укинута и Костајничка епархија, подручје бивше Лепавинске епархије је прикључено Пакрачкој епархији, у чијем је саставу остао све до 1931. године, када је на том подручју створена Загребачка епархија. Дио марчанске епархије који се налазио у Карловачком генералату, већ је крајем 17. вијека, послије ослобођења Хрватске од Турака, здружен са Горњокарловачком епархијом. У том је дијелу унијатска пропаганда успјела, око 1761, да цијели Жумберак поунијати, и Жумберчани су данас главни дио унијатске или грчкокатоличке Крижевачке бискупије, која је 1777. установљена, пошто је покушај са унијаћењем цијеле бивше Марчанске епархије пропао.
