Данас се навршaва годину дана од блажене кончине јеромонаха Прохора Јосифова, сабрата Цетињског манастира.
Јеромонах Прохор Јосифов, сабрат Цетињског манастира, упокојио се у Господу 21. октобра 2020. године у Општој болници у Бару, послије краће и тешке болести изазване инфекцијом новог коронавируса.
Отац Прохор је рођен на Тројичиндан 1977. године у Кочанима у Републици Македонији, од оца Аца и мајке Марике. На крштењу је добио име Душан. Са родитељима и млађом сестром Катарином живио је у селу Соколарци, гдје је завршио и основну школу. Богословију је завршио у Скопљу, а потом је студирао на Богословском факултету у истом граду. Ђаконско рукоположење је, након ступања у брак у којем је добио двије ћерке – Ану Марију и Николију, примио у Митрополији брегалничкој. Замонашен је 29. октобра 2010. године у Цетињском манастиру. За свештеномонаха је рукоположен на Петровдан 2014. године на Цетињу. Посљедњих година је обављао дужности манастирског свештенослужитеља и економа.
Сахрањен је 22. октобра у манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира, уз присуство братства Цетињског манастира, сестринства Ћелије Добрске и цетињских пароха.
Након заупокојене Литургије, коју су служили презвитер Игор Балабан и ђакон Игор Пешикан, одслужено је опијело којим је началствовао архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона на Немањином граду у Подгорици, а опроштајно слово о почившем оцу Прохору је изрекао протојереј–ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски протопрезвитер цетињски.
Отац Обрен је између осталог казао:
„Сабрасмо се данас да отпратимо нашега брата Прохора на пут којим иде сваки човјек који се роди на земљи. Некако све ово би ко гром из ведра неба, казано људским ријечима, па човјек није ни спреман да покаже љубав према брату своме на прави начин, а поготову у овако смутном и чудном времену…
Ево десет-једанаест година од како је о. Прохор са нама у древној Цетињској светињи, дошао из братске Македоније, да се заједно Богу молимо, да се подвизава, да спасава своју душу. Управо овог 29. октобра, за који дан, навршило би му се десет година од монашења крај ћивота Св. Петра Цетињског.
Свак има своју мјеру, свак има свој пут и своје призвање. Очигледно је да је о. Прохор испунио то своје призвање и она очекивања која Бог има од свакога од нас; да је он то испунио овако рано и брзо – са 43 године. Имам осјећај да га је и његова животна драма довела да брзо прође кроз овај свијет, и имам осјећај да је он тражио врата која да отвори да би прешао у Царство мира, у Царство Христово; да му је ову болест Бог ради тога и послао. Да је тражио начина да оде Господу своме и да Господу преда све оне о којима је он много бринуо.
Оче Прохоре, хвала ти за ових десет-једанаест година што смо проживјели заједно, за твој труд и љубав што си дијелио са нама. Хвала ти за све добро, а добро си радио како си знао и како си умио. Опрости ако смо се што огријешили о тебе.
Нека ти Бог подари Царство небеско!”
Поводом упокојења брата у Христу, Његово преосвештенство Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко написао је слово о оцу Прохору које преносимо у цјелости:
СЛОВО ПРЕМИНУЛОМ ЈЕРОМОНАХУ ПРОХОРУ
Тешко је наћи праве речи, опростити се од брата у Христу и сатрудбеника на њиви Господњој. Посебно када изненада буде позван од Бога да напусти овај свет и пресели се у вечност, остављајући родитељима, браћи, сестрама, родбини, пријатељима и познаницима празнину која се може надокнадити једино поновним виђењем у Царству Божјем. Али братска љубав, коју је утемељио сам Бог, из дубине душе моје проговара и тражи, макар, опроштај и молитве пред Престолом Божјим, коме си сада ближи од свих нас, возљубљени брате у Христу Васкрсломе, оче Прохоре.
Док пишем ове редове, надиру сећања, сузе саме теку. Не тугујем због твог пресељења у вечност, томе се сви надамо. Тугујем што си изненада отишао и што ћу морати неко време да се уздржим од гледања твог ведрог лика, који је многима био подстицај да преброде потешкоће у животу, иако си их и сам имао не мало.
Упознали смо се на почету нашег заједничког пута ка Богопознању. Као млади богослови били смо један другом подршка кроз сва ис- кушења која носи младост и неискуство, али и у радосним тренуцима. Заједно смо успешно завршили Богословију и онда су нам се путеви накратко разишли, да би се опет саставили када си пожелео да приступиш Цетињском манастиру као смерни монах.
Када си, по милости Божјој, био рукоположен за јеромонаха, могли смо, по први пут, као свештенослужитељи, да служимо Литургију заједно и да уз братски загрљај кажемо један другом: „Христос је међу нама; и јесте и биће”, и да се причестимо Самим Христом, постајући тако браћа за вечност.
Најважније од свега је то што си изнео свој крст до краја, служећи Богу, и тако био и остао одани духовни син твоме митрополиту Амфилохију, веран сабрат твоме монашкоме братству и дика твојој породици, али и свима нама који смо те познавали.
Нека ти је вечна памјат, достојан блаженства, оче и брате наш Прохоре!
Епископ
+Брегалнички и
местобљуститељ
битољски Марко
