На 15. недељу по Духовима, у недељи по Воздвижењу, када прослављамо мученичко страдање Св. Јевстатија Плакиде, служена је Света литургија у подгоричком Храму Светог Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је старешина храма, протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића, архијерејског намјесника подгоричко-колашинског, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Ивана Црногорчевића.
За пјевницом је одговарао мешовит састав појаца овог светог храма.
Након прочитаног јеванђељског зачала, словом поуке сабранима се обратио прота Перовић.
Отац Гојко нам приближује, подсјећа нас на разговор који је Господ Исус Христос имао са једним човјеком, који га пита – које су највеће заповијести у Закону, где му Господ одговара да је прва: Љуби Господа Бога свога…, док је друга: Љуби ближњега свога...
“Е сад, ред би био да се подсјетимо, да у Старом завјету, тако не пише. Није тако формулисано – љуби, него: не ово, не оно”, казао је архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
Подсјетивши нас да то личи на оно као кад родитељ поучава мало дијете, па му каже: немој да прелазиш улицу док добро не погледаш десно и лијево, немој да прелазиш док не видиш да је зелено свијетло на семафору, немој да једеш чоколаду прије ручка… Дакле, то су све заповијести које говоре, шта се све не смије.
“И тако се Господ Бог и нама обраћао у Старом завјету. А онда, исти тај Господ Бог, сада говори о томе на други начин”, казао је отац, појаснивши “да све то сада изражава на један љепши начин, не да уљепша, него да искаже суштину тих заповијести”.
Упитавши се зашто постоје све те забране, зашто све то – не јер, како је појаснио, то је ипак нека врста спутавања неких наших потреба.
“Е, то су психолози и људи који су испитивали људску свијест рекли, да је одлика зрелог човјека да се контролише. Да је одлика људске зрелости да човјек сам себи постави неку брану”, како је објаснио.
Дакле, зрео човјек је онај за кога знаш да може сам себе да контролише, јер “управо зрео човјек осјећа да поред њега још неко треба да живи “.
“То спутавање себе и то ограничавање је из љубави према другима, а најпре из љубави према Господу Богу. Јер какав би ја био човјек, ако не бих са свим тим што тобож имам (здравље, апетит, снагу, памет, посао, храну…) располагао на такав начин, да се најприје Богу захваљујем. Онда ће то добити своју праву употребу”, подвукао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Отац је подсјетио да смо у Апостолу читали – Ми умиремо ради Христа, не би ли се у нама појавио Христов живот.
“Свако то спутавање и ограничење, свако то уздржавање од овога свијета је на неки начин умирање, заустављање, гашење онога живота – да не будемо ко животиње”, објаснио је прота Гојко, подвукавши да се ми суздржавамо од тога, не би ли смо мало прикочили у овом животу – не би ли нам Бог дао свога живота, Вечнога живота.
Отац је упитао… да изгледа бесмисленом сцена, и уопште какав је то Бог који крвари на крсту, који умире, кога смо сахранили, спустили у гроб. Да ли је то стварно Бог ? И да ли можемо Њега Богом назвати, ако је то све претрпио:
“Али кад видимо тајну љубави Божије, кад разумијевамо ову Тајну којом се Господ обратио том човјеку, онда нам постане јасно, да је свака патња и свако уздржање и свака мука, уствари љубав. Љубав Божија којом нас је Господ обдарио и коју смо дужни да преносимо једни на друге. Љубави никад доста.”
“Често пута сте сретали људе који посте, држе све заповијести, који зову попа у кућу, који су крштени, али човјек не умије да проговори, да ти каже добар дан, ни да ти се лијепо јави, намрштен, љут … Дакле, не иде то једно с другим… А кад не знаш за љубав, онда ти се све то претвара у неку муку, исијаваш нервозу и љутњу, намјесто, да ти сви ти поступци црквени буду – разлози љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, поручивши да је то поука јутрошњег Јеванђеља и да о томе треба да размишљамо, када приступамо овој светињи и када идемо у овај свијет – зовећи се хришћанима.
Након примања Светих тајни Христових, заједничарење свештенослужитеља и парохијана, настављено је у црквеној гостопримници Светогеоргијевског дома.
