Сваки пут када пођем у свој родни град и када са Студеначке главице угледам звоник храма С в.Василија Острошког, сјећање ме врати у деведесете године прошлог вијека, када сам свакодневно одлазио на службе у ту цркву.
У храму су служили тада прото Марко, блажене успомене прото Алекса и тада млади свештеник Драган. Но, посебна и по много чему необична група људи је одговарала на службама за пјевницом. Управо ти појци су одражавали дух старог Никшића, који се давно изгубио негдје у вртлогу времена.
Нешто попут протопсалта те пјевнице био је Милан Савићевић. Био је то онижи, проћелави човјек, готово увијек обучен у одијело, са лептир машном. Такође је носио и капут отворене бордо боје, баш као и, од јесењих киша и љетњих жега, изблијеђели шешир, који би у знак поштовања скинуо када би, на путу од куће до цркве, срео неког од својих познаника. Са собом је увијек носио и кожну торбу, из које би увијек непосредно прије појања причастена извукао пјесмарицу са богомољачким пјесмама. Неке од тих пјесама,које су се налазиле у тој невеликој свесци без корица доцније сам безуспјешно покушавао да нађем, будући да нико од старих богомољаца код којих сам се распитивао није ни знао за њих. Милан је често младим људима, који су стидљиво почели да прилазе пјевници,знао да каже: „Дјецо, појање је најљепша могућа молитва“.
Други члан пјевнице био је високи, кошчати човјек, изразито црне косе и густих бркова. Знали смо му само презиме – Бошковић. Памтим га као тихог и ненаметљивог, а истовремено и као веома озбиљног. Након службе се готово никад није задржавао испред храма, нити је разговарао са нама.
За пјевницу је долазио и Момо Вујовић. Из Кочана, у којима је живио, у цркву је путовао на старом мотоциклу томосу, у зеленој јакни, коју је једнако и љети и зими имао на себи. На глави је носио капу, која је више пристајала авијатичару него ли мотоциклисти. Имао је потребу да сваког од нас које познаје, сваки пут када сретне загрли и на тај начин пројави љубав коју је у свом срцу гајио неизоставно према свим људима.
Четврти члан пјевнице је био Милорад Зековић,који је, попут Милана Савићевића, такође завршио предратну богословију. Био је то сиједи човјек, крупних свијетлих очију, који је појао изузетним баритоном. Митрополит Јоаникије ми је једном приликом причао да се њему нарочито допадао начин на који је Милорад читао Символ вјере – на црквенословенском језику, са руским акцентом. Након литургије је волио да остане испред храма и води богословске разговоре са младим студентима теологије. Сваки од тих диспута је завршавао увијек истом реченицом: „Кончина!Кончина је важна,брате“!
Више у олтару а мање за пјевницом, за вријеме литургије, је био Борко Чалак. Био је то први чтец којег су млади никшићки теолози упознали, који их је и учио чтецирању. Памтим га као тихог и доброћудног човјека, који је становао у насељу, које се налазило у близини аутобуске станице, а које смо ми, дјеца која су одрастала у центру града, називали Колонија, будући да су га махом насељавали досељеници у Никшић.
Ја сам се већ био одселио у Будву, када ми је прото Алекса испричао како је пошао на интензивну његу никшићке болнице, како би причестио једног свог парохијанина. На кревету поред тог парохијанина, лежао је Борко, као и увијек спокојан и благог погледа. Готово нико није ни знао да је на самрти. Упокојио се само неколико сати након што га је прото причестио…
Негдје пред Канон евхаристије гласови ових појаца би се слили у чудну, дисхармоничну смјесу, у којој се на моменте чинило да свако од њих пјева некакву своју, посебну мелодију.
Једном, тада младом, богословцу, који је тек савладао своје прве тропаре и кондаке из Мокрањчевог „Осмогласника“, је све то јако сметало. Питао се, ако већина њих нема довољно слуха, зашто се једноставно не склоне са пјевнице и пусте њега да поје.
Од тог времена па све до наших дана, деценије су прохујале. Ондашњи богословац, сада је већ петнаесту годину професор појања у Цетињској богословији. И јако би волио када би како могао да заустави и врати вријеме, како би бар на тренутак чуо пјевање те необичне пјевнице! Тог чудесног хора, којег можда нису сачињавали бриљантни баси и тенори, већ су га сачињавали људи који су срцем појали. А појали су и у оном времену, у којем ништа није указивало да ће доћи моменти у којима ће чак на десетине хиљада Никшићана ходати у литијама. У времену у којем одлазак у цркву не само да није била ствар престижа, већ су вјерујући људи тада били одбачени и презрени од „напредног“ , марксистичког друштва.
Стога, тим мојим првим учитељима појања, мој дубоки наклон. Моје поштовање, упућено онима који су ме научили да црквено појање нису тек ноте из Мокрањчевог „Осмогласника“ и зборника Ненада Барачког и Стевана Ластавице. Јер црквено појање је прије свега најљепша могућа молитва, која човјека држи духовно будним до кончине његовог живота.
А, кончина! Кончина је важна, брате…
