Свето Писмо нам на многе начине показује да је Господ присутан у нашим животима и да Својим Промислом брине о свима и о свему. У библијској повести некада нам се чини као да је Господ одсутан и као да не гледа на патње и страдања праведника али се убрзо покаже да Господ не оставља Своје верне слуге и да само Њему знаним путевима заправо брине о онима Који Га љубе.
Вероватно једна од најлепших библијских прича која нас подстиче да имамо поверење у Промишљање Божије о нама и о свету је прича о страдалном Јосифу – Јаковљевом сину. Он је био дванаести син у породици свога оца. Будући да је био најмлађи, остарели отац се о њему дирљиво бринуо и доживљавао га као свога мезимца. Међутим, такав однос оца према Јосифу је код старије браће довео до зависти, па чак и до мржње и презира. На све то дечкић Јосиф је често имао необичне снове у којима је видео себе у будућности на престолу и како му се остала браћа клањају, што је старију браћу тек доводило до гнева. Једном приликом када су далеко од свога дома чували стада и када је отац послао Јосифа да се придружи старијој браћи они су се решили да га убију и да кажу оцу како га је напала нека дивља звер. Јосифа је од смрти спасао један од браће који није дозволио да се пролије братска крв па су донели одлуку да га продају египатским трговцима који су откупљивали младе робове и одводили их на фараонов двор. Вративши се без Јосифа, браћа су оцу пренела лаж да су га звери појеле на путу приложивши као доказ његову одећу коју су претходно натопили јагњећом крвљу.
Но, испоставља се да је млади Јосиф врло способан, разборит и мио младић тако да га његов господар поставља за надзорника свег свог имања и своје куће. Али, нажалост, што би рекао наш народ, ђаво никад не спава… Господарева жена видевши Јосифову лепоту и разборитост покушава да заведе Јосифа. Јосиф се у тој ситуацији, међутим, показује као верни слуга Божији и одбија грешни предлог господареве жене, јер је то нечасно и пред Богом и пред њеним мужем који му је толико доброг учинио. Жена је тада, у бесу, оптужила Јосифа да је он желео да је силом примора на телесни однос. Јосиф је тада бачен у тамницу међу најтеже осуђенике и убице. Дакле, по други пут, се чини да је готово са његовим животом, али се заправо испоставља да је Господ имао некакву другу замисао са њим… Оно што овде као пример нама треба споменути је чињеница да ни у овој животној катастрофи Јосиф не осуђује Бога за своја неправедна страдања већ све трпељиво подноси препустивши се поверењу у вољу Божију.
У тамници су се између осталог налазила и два осуђеника из фараонове личне послуге. Они су сањали необичне снове и желели су да им их неко протумачи. Јосиф, који је толико поверење показао према Богу тада добија дар од Бога да им протумачи снове и када су се они обистинили један од тих слуга који је у међувремену ослобођен је обећао да ће Јосифу узвратити за услугу. То обећање се испунило онога тренутка када је египатски фараон уснио сан који га је ноћима прогањао, а који нико у Египту није знао шта значи. Сазнавши од овога човека који је службовао на његовом двору за Јосифов дар тумачења снова, фараон Јосифа позива из тамнице и наређује му да му да објашњење. Јосиф успева да објасни шта сан значи – да ће широм света наступити велика глад и помор и да Египћани треба да буду мудри и сакупе довољно хране како би преживели ту глад. Фараон видевши у Јосифовом тумачењу знак Божије наклоности према Јосифу њега поставља за управника свих житних поља у Египту како би Јосиф осмислио план како да се преживи та глад која предстоји. Од тог тренутка Јосиф практично постаје најзначајнија личност у читавом египатском царству. Испоставља се заправо да је тим необичним путем, тј. кроз те две страшне неправде коју су учињене према њему, Јосиф постао нешто што никада не би могао постати да је остао у дому свога оца или у дому свога господара.
Ту се прича не завршава. Како је Јосиф рекао тако се и догодило. У читавом свету је наступила глад и само у Египту је било хране. Глад је стигла и до земље у којој су живели Јосифов отац и браћа и она их је приморала да оду у Египат како би преживели. Дошавши у Египат они нису препознали Јосифа (за ког су видели да је веома важна особа у Египту) али Јосиф њих јесте. И у том тренутку, када би по људском требало да следи освета над својом неправедном браћом, испоставља се да је Јосиф неко ко је пун љубави према њима, и опрашта им све. Штавише, када им је открио свој идентитет он им (њима – веома уплашенима) говори да не треба себе да криве јер је све то што се догодило заправо била Божија воља да би он дошао на место на којем је сада и како су заправо тако њихови животи спасени, јер да се то није десило сада би сви они помрли од глади.
Кроз Јосифов живот ми у великој мери можемо и треба да осмотримо своје живот. Многе догађаје нисмо у стању да објаснимо и да разумемо, многе нас неправде боле. Но уколико је Господ Неко ко нас воли, а у то као православни хришћани верујемо, онда у свему томе треба показати макар мало поверења у Његову љубав и Његову благост. Боље од нас самих Он зна шта је нама потребно, а успут треба опраштати…
