У календару Руске Православне Цркве појавио се нови датум – дан посебног сећања на православне хришћане које су у совјетско време „невино убили богоборци или који су невино заточени“. Сада ће се у свим руским црквама опело за њих вршити 30. октобра, када се на државном нивоу обележава Дан сећања на жртве политичке репресије. Ова одлука донета је 23–24. септембра на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве. Митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, говорио је уживо на радију „Спутњик“ зашто је потребно чувати сећање на људе који су постали жртве масовних репресија у XX веку.
– Добар дан, Ваше Високопреосвештенство!
– Добар дан!
– Владико, која је разлика између овог новог датума – дана посебног сећања на православне хришћане које су невино убили богоборци или који су невино заточени у совјетско време? Зар Црква раније није обележавала сећање на оне који су страдали у годинама прогона, посебно у совјетско време?
– Наравно да је Црква и раније спомињала жртве политичке репресије. Постоји дан када се помињу сви новомученици и исповедници Руске Цркве – недеља после 25. јануара по старом календару. Овакав помен се врши у складу са одредбом Помесног Сабора Руске Православне Цркве из 1917–1918. године. Поред новомученика и исповедника, поменемо и све невино страдале.
Пошто сада у Руској Федерацији на државном нивоу постоји дан сећања на жртве репресије, Свети Синод Руске Православне Цркве, на основу реферата митрополита крутицког и коломенског Павла, председавајућег Црквено-друштвеног савета при Патријарху московском за овековечавање сећања на новомученике и исповеднике, одлучио је да се установи још један дан у години, када ће се вршити заупокојене службе за оне које су невино убили богоборци или који су невино заточени. Односно, не говоримо само о онима који се поштују као новомученици и исповедници, већ о свима који су невини страдали. Другим речима, ради се о милионима људи.
Синод је одредио да се на данашњи дан у Патријаршијском Саборном храму Христа Спаситеља служи архијерејска Света Литургија и панихида, да се у свим епархијама врши заупокојена служба. У цркви на Бутовском полигону, који је један од главних центара за чување сећања на новомученике и исповеднике и све невино страдале, такође је на данашњи дан служена Света Литургија и панихида. Заупокојене службе треба да се врше у богословијама и академијама уз учешће свих, у парохијским црквама и манастирима.
– Да ли је важно сећати се жртава других епоха или Црква то свеједно ради?
– Црква помиње све невино страдале и, уопште, све преминуле. Али, када говоримо о помињању жртава репресија, онда говоримо о конкретној и веома бројној категорији наших грађана који су страдали. На крају, ове репресије се често заташкавају, а број жртава и мртвих се значајно потцењује. Генерално, ако сада питате омладину, студенте да ли знају нешто о репресијама, мало њих ће моћи да каже шта се дешавало у нашој земљи 20-их, 30-их, 40-их и 50-их година. А репресије су трајале од почетка револуције 1917. године све до Стаљинове смрти.
– Са хришћанске тачке гледишта, колико је важно успостављање правде, односно кажњавање или окривљавање криваца репресије, или су, пак, опроштај и помирење најважнији?
– Појмови „опроштај“ и „помирење“ уопште не подразумевају заборав, слагање са лажима или да ствари не треба називати правим именом. Када је 2000. године Црква канонизовала новомученике и исповеднике, именовала је и прогонитеље и гоњене. Када је Црква одједном убројила међу свете велики број људи чија смо имена знали, рекли смо да остаје и сигурно ће остати много непознатих људи, јер данас нико не зна тачан број жртава. Стога смо одлучили да канонизујемо све – и оне чија имена знамо, и оне које не знају људи, али зна Бог, који су пострадали као мученици и исповедници, остајући до краја верни Христу.
Деведесетих година урађен је огроман посао (који се наставио и 2000-их) на прикупљању материјала о канонизацији новомученика. Важно је разумети да нису сви који су били жртве репресије извршили мученички или исповеднички подвиг. Било је и оних који су се одрекли вере и на саслушању издали друге. Због тога су се истражни случајеви морали веома пажљиво проучити. Штавише, понекад се испоставило да истражни случај једне особе није открио никакве моралне пороке, или да је она, на пример, извештавала о другим људима, али је касније то постало јасно из истражних случајева других људи. Међу свете је поименично убројано скоро две хиљаде људи, а такође поштујемо и оне чија имена не знају људи, али их Бог зна као мученике и исповеднике.
Што се тиче посебног помињања православних хришћана које су „невино убили богобрци или су невино заточени“ у совјетско време, које је сада установљено, оно је првенствено усмерено на обележавање сећања на људе који нису канонизовани, али су били жртве репресије. У Цркви се молимо светима, а неканонизоване помињемо за покој душа њихових. И данас је дан заупокојене службе, молитвено помињање за све невине жртве.
– Прошло је скоро 70 година од смрти Јосифа Стаљина, али његово име још увек изазива многе дискусије. Да ли Руска Православна Црква има недвосмислен став о личности Јосифа Стаљина?
– Постоји, наравно, званични став Цркве, који је изречен на Архијерејском Сабору 2000. године, када су и прогонитељи и прогоњени названи својим именима. Сматрам да треба да се ослањамо на тај став. Али, нажалост, наши људи су често склони да верују више у митове него у бројке и чињенице.
Шире се свакакви митови, па и у црквеном окружењу, да се Стаљин наводно покајао, да је генерално био тајни хришћанин, да је ишао код блажене Матронушке, да је имао кућну цркву у којој се свакодневно молио.
Али постоје чињенице. И оне су познате. Објављене. А постоји и свакаква митологија. На пример, кажу да Стаљин није знао за репресије против Цркве и да су њих наводно починили други људи у његово име. Многи људи и даље верују у ово. Због тога постоји толико много митова око Стаљинове личности. Био је херојизован, нарочито због победе у Другом светском рату. Ми не смемо да омаловажавамо значај те победе, али не можемо да затварамо очи пред монструозном репресијом, која је, наравно, вршена по директном наређењу ове личности.
Могу вам дати пример. То су репресије 1937–38. године. НКВД је издао посебну наредбу 1937. године под бројем 00447 „О операцији репресије над бившим кулацима, злочинцима и другим антисовјетским елементима“. Међу „другим антисовјетским елементима“ поменути су „црквењаци“. Ко су „црквењаци“? Пре свега, реч је о представницима свештенства, углавном православног, али не само о њима.
Сваком регионалном одељењу НКВД-а наређено је да изврши репресију над одређеним бројем људи. Установљене су квоте, али оне нису одређивале број који се не сме прекорачити, већ, напротив, број који се мора постићи. Квоте су успостављене у Москви, Московској области и другим регионима.
План је наложио хапшење укупно око 250 хиљада људи, али су као резултат тога казнене власти знатно премашиле првобитне квоте. Постоје конкретне бројке: само од августа до новембра 1937. године 31.359 „црквењака и секташа“ подвргнуто је репресији, укључујући 166 митрополита и епископа, 9.116 „попова“, 2.137 монаха и скоро 20 хиљада „црквено-секташких кулачких активиста“. Више од 13 хиљада њих је осуђено на смрт, од којих 81 епископ, 4.629 свештеника итд.
Ове бројке се појављују у документима НКВД-а. Питање гласи: да ли је Стаљин знао за то или не? Јежов је извештавао Стаљину: „Као резултат наших оперативних мера, скоро потпуно је ликвидиран епископат Православне Цркве, што је у великој мери ослабило и дезорганизовало Цркву.“ Зар овај извештај није стигао до Стаљина? Уосталом, он је сам писао резолуције. „Требало би да притиснемо господу црквењаке“, писао је Стаљин Јежову. Дакле, сасвим је очигледно да је Стаљин био упознат са свим и знао шта се дешава. Знао је за ове квоте, јер их је лично одобравао. Стога је Стаљинова одговорност за репресију сасвим очигледна. Она можда није очигледна само онима који желе да верују у митове, а не у бројке и чињенице.
– Владико, реците, како се Црква односи према људима који себе сматрају православним хришћанима, али истовремено исповедају комунистичке ставове? Да ли Црква верује да једно искључује друго или дозвољава слично?
– У Цркви мора да буде места за људе различитих политичких опредељења и погледа. Било би погрешно када бисмо се асоцирали са одређеним политичким програмом или рекли да ова или она идеологија не дозвољава људима да буду у Цркви.
Међу савременим члановима комунистичке партије има људи који иду у цркву, учествују у службама. У томе нема ништа лоше. Напротив, ми то поздрављамо на сваки могући начин. Сваке године се одржава Светски руски народни сабор којим председава Његова Светост Патријарх Кирил. На Савету говоре чланови свих политичких фракција Државне Думе. То нису само представници „Јединствене Русије“, већ и комунисти, и чланови Либерално-демократске странке и других, односно сви имају прилику да се изјасне.
На улазу у цркву нико никога не пита: да ли си комуниста или ниси члан странке, да ли признајеш стаљинистичку репресију или не? Друга је ствар, наравно, што је неопходно водити васпитно-образовни рад, јер људи морају да знају шта се заиста дешавало у нашој земљи. Мислим да је одлука Синода, коју смо усвојили у септембру, усмерена управо на то да се у нашој Цркви сачува сећање на невино страдале.
Извор: Мospat.ru
