У петак, 12. новембра 2021. године, када наша Црква прославља Светог краља Милутина, Преподобног Теоктиста и Јелену и Светог Варнаву Хвостанског Исповедника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Саша Павловић.
Чтецирао је господин Владан Степовић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован.
Након прочитаног Јеванђеља, Епископ је произнео беседу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, у Светом Писму је записано да нема другог имена којим би се човечанство могло спасити до Господа нашег Исуса Христа. Он је једини Спаситељ јер се жртвовао за човека. Он жели спасење целокупном роду људском и заиста је справом једини могао да каже да је Врата кроз која треба сви да прођемо, ако хоћемо спасење и ако хоћемо да уђемо у рај. Зато Он и каже у данашњем Јеванђељу: „Ја сам врата, ако ко уђе кроза ме спашће се. И ући ће и изићи ће и пашу ће наћи“. Заиста све оно што се не дотакне Христа не може бити спасено. Све оно кога се Христос дотакне то је спасено. Господ се дотакао нас. Зато ми треба да се дотакнемо Њега. Да схватимо да је он једини Спаситељ света. У историји рода људскога многи су себе проглашавали спасиоцима. Нити су они могли да спасу себе а камоли друге. Зашто? Зато што нико није као Бог. Бог је тај који воли човека и воли га када човек има стално осећање, кроз веру наравно, да је Бог у њему и да је он са Богом. То осећање да је Бог у нама треба да буде одлика човековог живота. Бити са Богом значи бити са победником. Бити без Бога значи бити са губитником. То су знали прави Божији људи, то су знали и наши Свети преци. Ми данас славимо једне од таквих. Црква данас прославља два брата и сестру који су свети. Светога краља Милутина, Светога краља Драгутина, у монаштву Теоктиста и њихову сестру Јелену. Њих троје су били синови и кћер Великог краља Уроша, а мајка им се звала Јелена. Подигли су манастир Сопоћане.
Када је у питању подизање храмова, заиста ова двојица браће, Милутин и Драгутин, су просто нашу земљу, која се простирала и до приморија, украсили храмовима као најлепшим цветовима. За краља Милутина је везано једно предање где каже: „Колико будем година владао, толико ћу цркава саградити“. Владао је непуних четрдесет година, а историчари кажу да је подигао преко четрдесет и три цркве. Да не говорим о другим грађевинама где све није овај Свети краљ подизао. Отиђите у Јерусалим и тамо постоји манастир Светих Архангела који је подигао краљ Милутин да би српски ходочасници, долазећи у Јерусалим, имали свој дом. Тај манастир је сада у Јерусалимској Патријаршији и на спољним зидовима је исписано да је то задужбина краља Милутина. Краљ Драгутин је много храмова подигао. Подигао је манастир Рачу. Подигао је предивну цркву у Ариљу. Подигао многе храмове по Босни, Мачви… Али они нису подизали ове манастире и цркве да би се хвалили него су себе уграђивали у те зидове поступајући по речима Апостола Павла: „Уграђујте се у живи храм Бога живога као живо камење“. Значи они су градећи те светиње исказивали живу веру у Бога. Ето, толико векова, и данас када се служи Литургија ми увек кажемо ктиторе и приложнике – они се спомињу свакога дана на сваком богослужењу. Многи су подизали не знам какве небодере и солитере али они се не помињу. Ове светиње су подизане у славу Божију да се у њима поју литурђије овога света као и онога. И то јесте наше назначење људско да не губимо памћење него да чинимо спомене и помене. Зато ми и чинимо спомен када служимо Литургију. У спомен Господ Бога и Спаса нашега Исуса Христа. У тај спомен и подижемо храмове. Ми зато чинимо помене и спомене за наше покојнике. Када чинимо спомене ми их чувамо од заборава. Заборав је тешка људска особина. Када човек заборави онда више и не памти, а то значи да се више и не сећа. Браћо и сестре ова двојица светитеља, као што рекох, били су велики ктитори и неимари и велики градитељи цркава и манастира по целој Српској земљи и не само Српској него и шире. Свети краљ Милутин је бранио свој народ и вером јачао своју државу. Био је човек и краљ истинске побожности и био истинских јеванђелских врлина. Иза њега стоје, као што рекох, задужбине и велика завештања као што стоје иза свих Немањића и Лазаревића, а то нам све говори да су ове цркве и манастиру уствари наше тапије. Оне нам могу најбоље сведочити да ми нисмо Балканци иако живимо на Балкану. Балканац значи дивљак. Шта је дивљак радио? Он је рушио, није ништа градио. Наша народна песма каже да ми са тим светињама имамо са чим да изађемо пред Милоша односно имамо са чим да изађемо пред Бога. Зато смо дужни да те светиње које су нам наши преци оставили да чувамо. Дужни смо такође и да градимо. Богу хвала, тај градитељски дух Светих Немањића и данас постоји у српском народу. И данас српски народ гради и подиже цркве и манастире, могу слободно рећи са похвалом и за свој народ наше Епархије. Од како сам овде владика, за ових деветнаест година, осамдесет и шест сам нових цркава осветио. То говори да у нашем народу, Богу хвала , има вере, да има љубави према Цркви. Да тај народ зна да су храмови најбољи сведоци шта ми преносимо нашим потомцима. Да се могу и они дичити. Дакле, браћо и сестре, ми треба да дограђшујемо и изграђујемо храмове и да их чувамо и да сами себе уграђујемо у те светиње. Наше уграђивање јесте у изградњи али и наше уграђивање у те светиње јесте управо долазак на богослужења, долазак на Свету Литургију. То је наше уграђивање. Причешћивање, исповедање то је наше уграђивање у светиње наше. Но најважније је да очувамо своју веру. Да чувамо Христа у себи да би нас Христос сачувао. Да све можемо дати за све али Христа несмемо дати ни за шта. Зато кажем да је Он једино име којим се ми можемо спасити.
Хришћанска вера је, браћо и сестре, једино Богом откривена, пут ка истинском блаженству за све људе. Спаситељ нам кроз данашње Јеванђеље каже да је он Врата ка Оцу небескоме и да је Он Пут, Истина и Живот. Зато Свети апостол Павле објављује да: „Именом Исуса Христа треба да се преклони свако колено небеских и земаљских колена“. Све нам ово говори да нема спасења ван распетог и васкрслог Господа нашег Исуса Христа. Само у Њему, у Христу, у Цркви Његовој као богочовечанском Телу Његовом, ту је спасење. У заједници је спасење не у појединцу. Ми смо Тело Христово. Сваки је однас поједини уд тог Тела Христовог. Зато је, понављам често, сваки човек одговоран за спасење, за Цркву. Велика је грешка када чујете од људи да Цркву треба да чува тамо неки владика, неки попови. Цркву треба да чувамо сви јер смо сви у Цркви призвани и позвани. Ми смо крштењем ушли у Цркву. Апостол Павле каже да: „ Онај хришћанин који не живи црквом, ако поквари цркву њега ће покварити Господ. Дакле, браћо и сестре, Црква је место спасења. Данашње Јеванђеље нам каже да нико не зна тај пут људске душе до богочовек наш Господ Исус Христос. Зато што је Он Творац, браћо и сестре, боголиког бића људског и свих тајни његових. Значи тајне и овога и онога света. Отуда сваки који хоће да уђе у Тајну бића људскога мимо Бога и без Бога, данашње Јеванђеље каже да је он лопов и разбојник. Не можеш да уђеш у Тајну живота без Бога. Род људски, то је тај тор овчији где је Христос пастир овцама својим. Ми смо словесне овце. Овце па и ове бсловесне када су у пустињи и кад им нема чобанина оне се збуне, хвата их страх. Наићи ће неки вук или нека животиња, ко ће да их брани. Нема чобанина. Христос је наш пастир. Он је са нама онолико колико смо ми са Њим. Он нас чува колико ми чувамо веру своју и колико живимо том вером. Дакле, човеку се може приступити само Богом.
Нека нам и ови наши светитељи које данас прослављамо, Светог краља Милутина , Светог Теоктиста и Свету Јелену али и још једног великог мученика из рода нашега, светог Владику Варнаву Хвостанског – човека Србина, рођеног у Америци али дошао у своју земљу. Намучен, злостављан Боже помози али није поклекао. Искушења су била велика над њим, као и над овим другим, али нису поклекли. Зато да неклекнемо и да не поклекнемо. Треба да чувамо веру и да вером живимо. Да се молимо Богу и светитељима Божијим да нам помогну да се одржимо као људи, како је то говорио наш Патријарх Павле. Људи се не могу одржати у оном правом смислу човека без Бога. Човек, браћо и сестре, без Бога не може ништа добро да учини али са Богом он све чини добро. Зато Апостол Павле и каже: „Добро чините да вам се не досади“. Добра никад много, а зла, на жалост, и једна кап је много. Тако да нека нам Бог помогне да чинимо добро, да живимо са Богом и да Бог живи у нама. Бог вас благословио“.
Извор: Епархија шумадијска
