У среду 3. новембра 2021, када наша Света Црква слави Преподобног Илариона Великог, Светог Илариона епископа Мегленског и Светог Висариона Исповедника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница.
Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић. За певницом је појао г. Страхиња Савковић.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
браћо и сестре човек је без Бога најслабије и најнемоћније биће на земљи. А човек који је са Богом и који је у Богу, он је најмоћнији и он је најснажније биће на овој земљи. Кад човек није духовно јак (духом Божијим) он је немоћан и онда она нечастива сила итекако насрће на њега, јер је он слаб и он је поводљив. Он је као трска у пољу коју ветар повија и на крају је обори. А да би човек био јак, он то може бити само Богом, а човек без Бога – који мисли да може бити јак (без Бога), то је најнемоћније биће на овоме свету. Да би човек био јак треба да послуша речи Светог апостола Павла који у данашњем прочитаном апостолу каже: “Обуците се у свеоружије Божије, да бисте се могли успротивити нечастивоме” Које је то свеоружије Божије? То је на првом месту благодат Божија. А онда су ту: вера, нада, љубав, милосрђе, Свете тајне и Свете врлине... и кад се човек облачи у све то за њега нема зиме (што би наш народ рекао). Такав човек је себе обзидао Богом и Бога узидао у себе. Но да би човек могао да Бога смести у себе, он на првом месту треба да има веру у Бога. А онда да живи том вером. А потом да има чисто срце, да би Бог могао у то чисто срце да се усели, јер Бог не може да живи тамо где је прљаво, јер је Он нешто најчистије, најсветије.
Нама је још потребно да послушамо и савет Светог апостола Павла који нам, такође, кроз данашњи апостол каже: “ Јачајте у Господу и у сили моћи његове.” Сила је у Богу а није у човеку. Да би се Бог уселио у човека човек мора да буде смирен зато што гордост човека одваја од Бога, а смиреност га приводи ка Богу. Зато је речено да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Смирен је онај који се труди да слуша и испуњава Јеванђеље, који не обраћа пажњу на свој его.
Ако ојачамо у сили Божијој, као што каже Свети апостол Павле, онда ћемо стварно бити јаки, лако ћемо одолети невољама, искушењима, страстима и слабостима које су у човеку. Човек који се узда у себе тај је највећи губитник. Јер који себе види као неко ко је јак, тај брзо поклекне (пада). Човек је изложен недаћама и невољама и управо због тога нам апостол Павле и каже: “Јачајте у Господу.”
И заиста ако узмемо у обзир сва наша искушења: слабости, муке, патње које нас сналазе, нашу људску немоћ и ако признамо да смо немоћни онда ћемо заиста видети и осетити да нисмо у снази, да немамо моћи да се боримо сами са свим потешкоћама које наилазе на нас, те нам је заиста потребна помоћ и моћ Божија и тек ћемо онда схватити да је апостол Павле увек у праву кад каже да јачамо у Господу и у Сили моћи његове.
Ми јачамо у Господу управо ако се трудимо да испуњавамо заповести Божије, ако испуњавамо Јеванђеље и живимо Јеванђељем. Човек је слаб, немоћан. Његова је природа болесна, јер је оболела од греха. Али тамо где човек признаје да је слаб и кад верује да сам не може да излечи ту своју слабост, него једино Богом, ту Господ даје силе и моћи. Зато ће Свети апостол Павле рећи: “Кад сам слаб, онда сам јак.” То значи, кад си слаб да о себи мислиш високо, кад си слаб да знаш да се не можеш од греха ослободити, него да ти је потребна помоћ и милост Божија – ту Господ даје силе, даје моћи. Али човек некако стално мисли да све може сам (без Бога). Можемо сами, али ништа добро не можемо сами без Бога, а зло и без Бога можемо. То наше поуздање у себе је једна тешка духовна обмана. Труди ли се човек да живи хришћански и Јеванђелски и живи ли човек у ономе што је Христово, он заиста у себи осећа силу Божију. Кроз његово биће струји та сила Божија (као што крв стуји кроз наш организам) и прожима цело човеково биће. Такав човек јача у Господу кроз његов пристанак да се у њега усели Бог.
Зашто нам Свети апостол Павле у данашњем апостолу каже да је ђаво лукав? Зато што нам подмеће зло, и грех нам упакује у лепо паковање, јер је ђаво оличење лукавства. Ако човек нема Бога у себи, ако није ојачао Богом у себи, он ће врло лако да се поведе ка томе лукавству. Онда и човек постаје лукав. Кад је човек лукав онда он није у истини, онда он није истинити човек. Ђаво хоће да нам ишчупа веру и да нам уместо вере усади неверје а са неверјем иде свако зло. Прво жели да нас убеди да Бог не постоји, а кад Бог не постоји онда је човеку све слободно. Он нема потребу ни да се труди да буде бољи човек. А кад немамо Бога у себи онда почињемо да чинимо зло, не само другоме, него прво себи чинимо зло. Не може човек да повреди другога а да пре тога није повредио себе (самим тим што је пожелео да повреди другога и другоме да учини зло).
Друго што ђаво хоће својим лукавством да каже је да не постоји живот вечни. Ако смо у истини онда нећемо примити савете нечастивога и људи који нас чак саветују да чинимо зло. Зато будимо са Богом да би Бог био са нама, јер Божија моћ и сила су изнад сваког лукавства ђавољег. Зато човек мора да се хвата у коштац са самим собом и док се човек не ухвати у коштац са самим собом не може да победи себе. Ако не победимо себе онда смо ми највећи губитници, зато се и каже да је лакше брдо смањити, човека другог победити, лакше је победити народе, него победити себе. Победити тај наш его, ту нашу самовољу (саможивост) – то је најтеже победити. А кад победимо себе онда смо значи победили све оно што није Божије у нама, а кад победимо све оно што није Божије у нама, онда се Бог усељава у нас браћо и сестре. Онда се ми препуштамо вољи Божијој и хватамо се за руке Божије да нас Бог води и руководи. Зато се обраћајмо Богу и у Бога верујмо. Немојмо да нам вера буде само на језику и на устима, него веру спроводимо у дела. Како каже апостол Јаков у својој посланици: “Вера без дела је мртва и дела без вере су мртва”. Јер шта нам вреди и да чинимо дела а да не верујемо. Све што ми чинимо другоме, ми то у ствари чинимо Богу. И све оно што не чинимо другоме, ми у ствари не чинимо Богу.
Зато гледајмо браћо и сестре да не малакшемо на путу свога спасења. А пут је једини онај пут који нам је Господ показао, јер он је једино могао да каже: “Ја сам пут, истина и живот.” Бог је истина. Али и човек је истина, ако је са Богом и у Богу. Без Бога, заиста је човек лажа. Зато молимо се Богу, браћо и сестре, да ојачамо у сили Божијој, у моћи Божијој. Да би у томе ојачали, морамо да се одрекнемо неке своје људске силе, неког свог знања и свог ега. А Бог ће нам помоћи и Бог ће нас наградити и он зна кад треба да нас награди. Наше је да будемо стрпљиви. Да имамо стрпљења, да не изгубимо веру. Све човек може да изгуби, само веру не сме да изгуби. Кад изгуби веру он губи све, јер губи Бога – не верује у Бога и постаје највећи губитник. А ми нисмо губитници, ми смо крштени у Христу, ми смо се обукли у Христа. Хоћемо ли тај његов огртач чувати или ћемо га цепати и бацати, то је опет до нас.
Нека нам Господ помогне да узрастамо у вери и у делим Божијим, Бог вас благословио.”
Извор: Епархија шумадијска
