Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази.
Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету.
Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње.
Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли…
Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију.
Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине…
