Поводом двадесет година постојања Хора Преподобне мати Ангелине Крушедолске, из новог броја „Православља” – новина Српске Патријаршије (бр. 1313, 1. децембар 2021), доносимо разговор са проф. Аном Бојић, диригентом наведеног хора. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије.
*Ваш хор ове године прославља јубилеј – двадесет година постојања. Упознајте нас са настанком хора?
– Године 2001. добила сам позив да са својим ученицима припремим неколико композиција за Дјечји сабор који се организовао на Цетињу. Исти сам са радошћу прихватила, одабрала девет дјевојчица, које су за веома кратко вријеме са великом љубављу, трудом и жељом савладале одабране композиције. У том тренутку није било ни замишљено ни планирано да постанемо црквени хор. Међутим, како то обично бива, Божјом промишљу, након запаженог наступа, блаженопочивши митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благословио је да постанемо Хор Преподобне мати Ангелине Крушедолке. Његова ријеч је за нас како тада, тако и до његове смрти била благослов који нас је водио нашим молитвеним путем кроз све ове године које су за нама.
*Како се одлучило да хор буде посвећен Преподобној Ангелини Српској чије свете мошти почивају у срцу свете Фрушке Горе – у Манастиру Крушедолу?
– Како сам већ рекла у претходном одговору, био је то благослов нашег митрополита Амфилохија. Након што нас је чуо, уз широк осмијех, озареног лица, топло и очински, како је само он умио, казао је – „Ова дјеца да постану црквени хор! Данас, 12. августа прослављамо Преподобну мати Ангелину Крушедолку, хор ће носити то име”. Ништа мањи благослов на славном Цетињу добили смо и од тадашњег Владике будимљанско-никшићког, а садашњег Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, који је у шали казао „То су моји Никшићани, ја ћу бити кум!”
Како је у нашем Храму Св. Василија Острошког у Никшићу већ постојао мјешовити хор, од милоште смо прозвани „мали хор”, а тако нас и дан данас зову, иако неки од наших пјевача већ имају своју дјецу, која ће, ако Бог да, бити дио нашег дјечјег ансамбла у блиској будућности. За нас је велики благослов и радост што је ова дивна светитељка наша заштитница. Имали смо ту част да 2018. године посјетимо манастир Крушедол, поклонимо се њеним моштима и помолимо јој се да нас чува, благослови и помогне у превазилажењу свих искушења.
*Колико чланова броји Ваш хор и које бисте важније успехе истакли?
– Почели смо са девет чланица, а сада наш хор броји више од стотину чланова, укључујући и подмладак, дјечји хор који је посебан украс на сваком нашем наступу. У хору ћете пронаћи професионалне музичаре, тј. професоре музике, дефектологе, стоматологе, новинаре, програмере, економисте, продуценте и многе друге профиле, а сви су на својим пољима изузетно успјешни. Многи су се кроз наш хор одлучили да упишу Музичку школу, а некима је то постао и животни позив. Дуго времена били смо дјечји хор, а када су чланови хора стасали у зреле пјеваче, Владика Јоаникије је благословио да постанемо и омладински хор. Наш највећи и најважнији успјех је наше молитвено сабрање на светој Литургији сваке друге недеље у нашем храму, на којој појањем узносимо своје молитве Господу. Сви чланови хора од мене су научили да је то нешто најважније у нашем хорском животу, те да је то најдубља суштина нашег постојања.
Први значајни успјех десио се свега десетак дана након наступа на Цетињу, када смо у продукцији Радија Светигоре снимили касету са 12 композиција „Недјеља у храму”.
Што се тиче концерата и наступа које смо одржали у претходним деценијама, издвојила бих поклоничка путовања у Грчку, Аустрију, Русију и Чешку, гдје смо се тамошњој публици представили цјеловечерњим концертима. Запажене концертне вечери имали смо више пута у Београду и Новом Саду.
Хор је добитник великог броја признања, од којих бих посебно истакла: Плакету за најбољи дјечји хор, коју сам примила од руке блаженопочившег митрополита Амфилохија, за изузетан допринос обогаћивању и утемељивању дивних сабирања православне омладине, на Цетињу 2011. године; Грамату, коју ми је додијелио Архиепископ петергофски, тадашњи ректор г. Амвросије, са благословом за напоран рад у славу Свете Цркве и сјећање о посјети санктпетербуршке Православне духовне академије, у Санкт Петербургу 2015. године; Архипастирску грамату, којом сам одликована од руке православног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, за показану љубав према љепоти Дома Божјег и светим богослужењима и за дугогодишње успјешно руковођење црквеним Хором Свете мајке Ангелине, у Никшићу 2017. године; Орден Преподобне мати Ангелине, којим сам одликована у Манастиру Крушедолу од стране Епископа сремског г. Василија, 2018. године.
Када су у питању наступи у Црној Гори, веома је важно назначити да је хор наступио на сваком Дјечјем сабору на Цетињу, почев од 2001. до 2021, за шта је од блаженопочившег митрополита Амфилохија добио посебно признање. Публици смо се представљали концертним програмом поводом десет година постојања готово у сваком граду наше земље. Посебно су нам значајни и увијек са собом носе највише одговорности и треме наступи у нашем Никшићу, било да су у питању цјеловечерњи концерти, традиционални наступи на Светосавској академији или поводом Дана Светог Василија, као и поједини културно-умјетнички догађаји које увијек радо увеличамо с понеком пјесмом.
На свим наступима изводимо српске, грчке и руске духовне и свјетовне композиције, које често имају и по више од четири гласа, а наша лична карта јесу етно-пјесме, како из Црне Горе тако и из земаља окружења, које публика увијек са одушевљењем испрати. Ту врсту музичког материјала обрађујемо аутентично, често мијењајући изворне аранжмане, линије пратећих гласова, додајући разне инструменте и слично, дајући на тај начин свакој композицији свој лични печат.
*Како бисте, након пуних двадесет година, сагледали деловање овог хора који је у нашој помесној Цркви препознат као један од најбољих хорова младих?
– Како сам већ истакла, Литургија, како у нашем храму тако и у свим храмовима у којима смо били њен дио, представља оно што нас одржава, води, повезује са Господом, учи хришћанству и хришћанским врлинама, па кроз ту призму посматрам наше дводеценијско бивствовање. Свака проба, сваки сусрет у Цркви и на приватним дружењима за нас је посебна радост којом зрачимо. Гдје год се појавимо осјећа се и увијек коментарише да нијесмо само хоровођа и хорски пјевачи већ истински пријатељи који повезани вјером и молитвом воле једни друге на најпосебнији начин. Хор је изродио пуно искрених пријатељстава за цијели живот, једни смо друге крштавали и вјенчавали, све увијек уз заједничко појање и узношење љубави Господу. Вођени таквим осјећањима и предивном атмосфером која међу нама влада, заиста је било велико задовољство припремати сваки наступ и концерт, иако су то неизоставно биле дуге, честе и исцрпљујуће пробе, које је требало уклопити са животним и породичним обавезама свакога од нас.
*Не бисмо смели да изгубимо из вида чињеницу да Ваш хор делује и узноси славу Богу у непосредној близини острошке светиње и кивота Светог Василија Острошког. Замолио бих Вас да поделите са нама утиске у погледу ове чињенице.
– Велики је благослов близина кивота Св. Василија и острошке светиње, коју посјећујемо када год смо у прилици. Свака Литургија на којој смо пјевали у Острогу свима се дубоко урезала у сјећање због посебне благодати нашег заштитника, коме је посвећен и храм у Никшићу, у ком смо имали прилику да се упознамо. Свети Василије је наша снага, пламен који освјетљава наше животне путеве, личне и заједничке, утјеха и снага када је тешко, мјесто исконске молитве.
У манастиру Острог сваки човјек ће доживјети нешто посебно, ма којој вјери припадао, мјесто је то љубави, сабрања, милости, чуда.
*Приликом посете Вашем прелепом граду и велелепном Саборном храму у Никшићу, имао сам прилику да чујем милозвучно појање Вашег хора, али и да чујем бројне анегдоте које су везане за деловање Вашег хора који личи на једну складну породицу пуну љубави. Да ли бисте са нашим читаоцима поделили неке анегдоте?
– Морам истаћи да многи чланови хора имају врло изражен смисао за хумор, па се скоро на свакој нашој проби, а нарочито путовањима, дешавају смијешне ситуације, које се дуго препричавају и увијек нас изнова развеселе. Прочитавши ово питање, сјетила сам се самих наших почетака, када се догодила занимљива ситуација. После поменутог Дјечјег сабора на Цетињу и оснивања хора, негдје пред сам празник Успења Пресвете Богородице, позвао ме Владика Јоаникије да ме пита да ли бисмо у Пивском манастиру пјевали на Литургији тог дана и увеличали духовну академију након програма. Дјевојчице у том моменту нијесу знале ништа од одговарања на Литургији, па чак ни малу јектенију „Господи помилуј!”. Међутим, веома сигурно одговорила сам: „Можемо Владико, наравно да ћемо доћи”. Размишљала сам на начин да ће Господ све уредити и да ћемо уз његову помоћ научити све што је потребно. Тако је и било. С пуно љубави, молитве, неописивог залагања и жеље да поступимо онако како је наш драги Владика Јоаникије казао, за свега неколико дана савладали смо комплетно одговарање на служби Божјој и по први пут појали на Литургији 28. августа 2001. године у пивској светињи. Додаћу и то да је тог истог дана била моја одавно заказана вјеридба, али ниједног тренутка нијесам размишљала да због тога одустанем од дате ријечи. Као и увијек, гдје су посриједи Божја љубав и узношење молитви, знала сам да ћу стићи на вријеме. Следећа Литургија на којој су дјевојчице појале била је на дан мог вјенчања, у Манастиру Св. Луке у Жупи Никшићкој. Увијек ћемо се сјећати незаборавне сцене када сам једном руком држала свијећу, а другом руком дириговала хору који је уз подршку сестринства одговарао на служби.
*На који начин сте прославили двадесетогодишњицу постојања?
– Прослава јубилеја започела је обиљежавањем празника наше заштитнице, Преподобне мати Ангелине, 12. августа. Након Литургије припремили смо послужење и почастили смо наше свештенике и вјерни народ. У плану је био пут у царску Русију за коју смо посебно везани, али је ситуација са вирусом много тога онемогућила. Надамо се да ћемо бити у прилици да одржимо концерте по Црној Гори, како би на достојан начин обиљежили двадесетогодишњицу. Ако Бог да, бићемо и Ваши гости на Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој, у граду Зајечару.
*Поштована и драга Ана, шта бисте поручили читаоцима „Православља” – новина Српске Патријаршије?
– Живимо у тешким временима, пуним искушења, како за нашу свету Цркву, тако и личних, за сваког човјека који је у вјери. Моја порука је да се потрудимо да будемо у што већој љубави, међусобном разумијевању и слози, као прави хришћани, да идемо Божјим путем, јер „Љубав Божја слађа је од меда”. За крај, послужићу се стихом пјесме која је у нашем хору омиљена и посебна „Душо моја, свијет се нагло мијења, држ’ се Христа, сигурног спасења!”. Вама драги Браниславе захваљујем на лијепим ријечима и позиву на Фестивал хришћанске културе. Свако добро од Господа!
