Type Here to Get Search Results !

Епископ Јован: Све што човек поседује је Божији дар

 

У петак, 24. децембра 2021. године, када наша Црква прославља Преподобног Данила Столпника, , Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанц, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Саша Павловић. Чтецирао је господин Владан Степовић док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован.


Звучни запис беседе


После прочитаног Јеванђеља по Луки, Епископ се обратио сабраном народу:

„Бог је човека створио мало мањим од анђела али славом и чашћу венчао га је – тако каже Свети пророк Давид. Бог је, браћо и сестре, свакога човека створио и дао му божанске дарове и тако умножавајући те божанске дарове они му служе на спасење али и да их и другима дели. То је заиста оно право хришћанско да и другима делимо. Јер прави хришћанин не треба само да мисли на себе. Хришћански је да колико год се бринемо за своје спасење, да се бринемо и за спасење другога. Зашто? Зато што смо ми хришћани једна породица, а у породици се свако труди да помогне другоме. Управо о тим даровима којима је Бог даровао човека нам говори ово данашње Јеванђеље. Дакле таланти су Божији дарови. Све што човек поседује је Божији дар. Бог је човеку дао живот. Зар то није дар? Е сад човек ако не води рачуна о свом животу упропастиће га и прокоцкати. Његов живот неће онда бити хришћански и осећајни. Да осећамо Бога у себи и да осећамо другога у себи. Све оно што нам је Бог дао да чувамо да би кроз то чување и умножавање тих божанских дарова задобили Царство Небеско и спасење. Највећи дар Божији је боголика и богочежњива душа човекова која вапије за Богом. Ако човек не води рачуна о својој души и ако је само затворио ту своју душу у себе и неда јој да се уздигне до неба, упропашћава је и тиме упропашћава како овоземаљски тако и онај небески живот. Зато се и каже у Светом Јеванђељу: „Шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби“- хоће ли то што је задобио од овога света понети на онај свет? Неће. Од тог блага неће ништа али ће понети своју душу и своја добра дела, ако их је чинио у овоме животу. Носиће и она зла дела која је учинио. То је оно о чему треба да размишљамо, да испред нас, кад пођемо са овога света, иду та дела. Зато се каже у Јеванђељу да ћемо се својим делима оправдати и својим делима осудити.

Управо ово данашње Јеванђеље говори нам како јеванђелски треба да се бди над својом душом и како треба јеванђелски да бдимо над својим животом. Бог је човека створио разимним. Истина, несавршеним али му је дао разум да се усавршава, исправља и поправља. Али човек неће моћи да себе исправља ако себе не види у Јванђељу и ако себе не гледа кроз Јеванђеље. Јеванђеље је тај наш путоказ да можемо да видимо какви смо. Јесмо ли хришћани на делима или само на речима. Јесмо ли људи Божији или људи онога другога. Дато нам је да се користимо божанским даровима и дато нам је да их умножавамо, а не да их закопавамо. До човекове слободе је хоће ли те дарове умножавати или закопавати. Неће нас Бог приморавати нити нас приморава ни на једно ни на друго. Дато нам је да се трудимо и човек несме да буде лењ према своме спасењу. Несме човек да буде лењ и у овом свакодневном животу. И данас смо чули како онај који је добио ових десет кеса таланата дарова Божијих, он је радио и умножио. Са пет ко је радио добио је десет. Када је полагао рачуне пред господаром својим рекао је: Господару дао си ми ових пет кеса таланата. Ја сам радио и ево зарадио сам још пет. Шта му је рекао Господар: „Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити. Уђи у радост господара својега.“ Зар то не треба да нас стално подсећа ако хоћемо да уђемо у радост Господа да радимо на себи, да обрађујемо себе и умножавамо те добре дарове и дајемо их другима. Хришћански је давати, браћо и сестре, и онај који даје има и право да прима, а онај који не даје са каквим правом прима. Како да прима када ништа није дао. Дај па ћеш добити. Недај, нећеш добити. Чули смо и за оног човека који је добио само један талант и он, уместо да ради на том једном таланту, га је закопао. Није хтео да се труди. Када је дошао испред господара и када га је овај питао где је твој талант човек му је одговорио: Знао сам да си тврд човек, да жањеш тамо где ниси сејао и зато се побојах и закопах твој талант. Шта му је рекао господар: Зли слуго – е сад направите паралелу са оним човеком, који је радио на свом спасењу и коме је господар рекао добри и верни слуго, а овоме каже зли слуго – не само што ниси радио већ и осуђујеш мене што сам ти дао. Хтео си да кажеш да ја нисам знао што једноме дајем пет, другоме два, а теби један. Ако би човек размишљао људском логиком онда би то била нека неправда али није неправда јер је Бог правда и зато што Он који све зна па и моје моћи и способности па према тим моћима нам и даје дарове. Ако немам моћи да обрадим тих пет таланата, пет дарова, Он ми даје један јер зна колико могу. Али погледајте, сви добијају исто који су радили, и онај штио је имао пет, и онај што је имао два таланта, а овај није доби ништа. Дакле, она народна наша изрека гласи: Коме се много даје од њега се много и тражи. Човек треба да буде задовољан са оним што је добио. Али не само што је добио па да на томе и остане већ да умножава. Ако се , на пример, родитељи не труде да привреде за децу своју шта ће после деца да раде. Али оставити у наслеђе својој деци то значи да су деца дужна и оно што су они од својих родитеља примили да то умножавају и предају својој деци. Дакле, браћо и сестре, овај свет у коме ми живимо је у ствари имовина Божија. Све је творевина Божија. У томе и јесте наше узвишено људско достојанство што је Бог човеку дао творевину, овај свет, да управља њиме - Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме. Бог нам је дао имовину своју да ми располажемо њоме. Е сада, ако смо разуни, разумно ћемо то и располагати са тиме. Ако смо неразумни упропастићемо то што добијемо али чим упропастимо оно што смо добили морамо и одговарати. Бог дозивајући људе из небића у биће, из непостојања у постојање, у ствари им предаје благо своје тј. и душу и тело које Бог даје свакоме човеку и то је та имовина Божија. Ако чувамо душу своју ми ту имовину умножавамо. Бог нам је дао толико божанских дарова – Свете Тајне, Цркву своју, хришћанске врлине, Тело своје, себе. Зато Апостол Павле каже: Шта говориш и хвалиш се да ниси примио, а све си примио.

Нека би дао Бог да ми знамо да ценимо живот као дар Божији. Да знамо да ценимо душу за коју треба да дајемо одговор. Да нам Бог помогне да се, умножавајући те дарове Божије у нама, радујемо што их умножавамо јер занамо да ћемо се кроз то умножавање спасити и доћи до радости. Зато нека нам Господ помогне да се молимо и трудимо јер лењивцу Бог неће помоћи, а прегаоцу Бог помаже. Да се трудимо за своје спасење и да живећи честито и радећи на свом спасењу да и они који су око нас и са нама виде и да их подстакнемо на добро. Да се богатимо Богом јер је Он наше највеће богатство. Бог вас благословио.


Извор: Епархија шумадијска