Епископ Валеријан (Прибићевић) рођен је 21. марта 1870. године у Хрватској Дубици, од оца Васе грађанског учитеља из Главичана и мајке Христине. На крштењу је добио име Василије, а поред њега родитељи су имали још тројицу синова: Светозара (1875-1936), Милана (1877-1937) и Адама (1880-1957).
Василије - Васа је наследио све особине свог родног краја: борбеност, издржљивост и изнад свега љубав према Богу и свом роду. Основну школу завршио је у Костајници, а средњу гимназију у Сремским Карловцима и Раковцу код Карловца, где је положио испит зрелости 1888. године. Годину дана био је ђак богословије у Сремским Карловцима, након чега га митрополит Михаило (Јовановић) шаље на Духовну академију у Кијево 1889. године. Након четири године студија, успешно је положио завршни рад на тему „Хришћански живот и црквено благочиније у посланицама Светог апостола Павла Коринћанима“ код доцента Теодора Титова 1893. године стекавиши титулу кандидата богословља.
По повратку из Кијева Василије одлази у Сремске Карловце код патријарха Георгија (Бранковића) који га поставља за професора новоосноване Монашке школе у манастиру Хопово на Фрушкој Гори 1893. године. У манастиру Крушедолу замонашио се 8. маја 1894. године руком архимандрита Гаврила (Змејановића), потоњег Епископа вршачког. На монашењу је добио име Валеријан. Убрзо је рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха.
Године 1897. напушта Монашку школу и прелази у Србију, одакле га Министарство иностраних дела шаље за наставника Српске православне гимназије у Цариград, где је предавао хришћанску науку. Ту је васпитавао и поучавао православној вери и српском родољубљу младе српчиће који су похађали ову школу, а долазили су из свих српских крајева који су били под турском влашћу. Такође, активно је учествовао у уређењу листа „Цариградски гласник“. На почетку школске 1899. године, 5. октобра, заједно са Станојем Станојевићем, Валеријан подноси оставку на место професора у цариградској гимназији. Оставка Валеријана Прибићевића била је инспирисана политичким разлозима, јер није хтео да потпише поздравни телеграм поводом повратка у земљу краља Милана Обреновића.
По повратку из Цариграда одлази у Сремске Карловце где је био наставник Богословије и сабрат манастира Крушедола. Године 1901. одлази на двогодишњу специјализацију из визонтологије, црквенословенског и грчког језика. Након успешне специјализације поново се враћа у Сремске Карловце на место професора Богословије.
Августа 1909. заједно са братом Адамом Прибићевићем и још 52 другова ухапшен је од стране аустријских власти и изведен на оптуженичку клупу у Загреб, у познатом процесу. Осуђен је на 12 година затвора, међутим почетком фебруара наредне године сви осуђеници били су пуштени на слободу.
Протосинђел Валеријан Прибићевић одлази на Фрушку Гору и преузима управу манастира Јазак 1912. године, одакле је 1914. изабран за посланика у Хрватском Сабору, и то у изборном срезу Вргинмост. Исте године поново је ухапшен и интерниран у Загреб где бива све до 1917. године. По изласку из интернације ушао је у опозициони блок и у сарадњи са Срђаном Будисављевићем покренуо је 1. јануара 1918. године „Глас Срба Хрвата и Словенаца“. Активно учествује у политичком животу, посебно око распада Аустроугарске монархије. Редовно је био биран за народног посланика све до познатог 6. јануара 1929. године.
О његовој управи манастиром Јазком дневна штампа је 1940. године забележила: „Заслуге Валеријана Прибићевића за уређење манастира су велике. Од његовог доласка економске прилике су пошле на боље. Уређен је манастир, уведено је централно грејање, електрично осветљење. Велико манастирско имање и простране шуме вредно обрађују и чувају монаси. Економија у манастиру је одлична. Монаси сами праве вино, вермут, саламу, крвавице, комовицу и све то уновчавају кад дође згодна прилика. Отац Валеријан је дошао на идеју да се у монаштву прекине са праксом да обично манастирски ђаци постају калуђери, већ своје ђаке шаље у стручне школе да би се створио кадар калуђера који ће моћи успешно да воде манастирску економију... За време свог службовања као архимандрит у Јазку, Прибићевић је уредио овај манастир и његово имање, тако да се може данас убројати у најуређеније манастире у целој нашој Краљевини Југославији.“
На предлог Патријарха српског др Гаврила (Дожића) изабран је за његовог викарног епископа са титулом „епископ сремски“, 8. децембра 1939. године. Хиротонисан је за епископа 28. јануара 1940. године у Сремским Карловцима од патријарха др Гаврила, митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) и епископа злетовско-струмичког Викентија (Проданова). У својој беседи патријарх је напоменуо да су позната светла прошлост епископа Валеријана и његов дугогодишњи рад у служби Цркви и народу, били разлог што га је он предложио а Свети архијерејски сабор изабрао у пуној нади да ће у њему наћи марљивог и преданог сарадника у својој светој служби Богу и народу.
У својој првој архијерејској беседи епископ Валеријан је нагласио: „Некада је било лакше бити епископ него данас... Потпуно сам свестан тешких обавеза које сам данашњим чином примио. Ја сам научен да вршим своје обавезе до краја, па ми неће тешко то ни сада кад сам сам се већ примио. Али молим Вашу Светост да ми помогне ако ја будем негде немоћан да сам што учиним како треба, да ми опрости ако нешто одлучим на своју руку, а то не буде сасвим добро...“
Епископ сремски Валеријан, као викарни епископ патријарха Гаврила задржао је управу манастира Јазак.
Слабог здравља, владика Валеријан одлази средином марта 1941. године на лечење у Сплит, где га је задесио почетак Другог светског рата и стварање Независне Државе Хрватске. Нова усташка власт није дозволила епископу сремском да се врати у свој манастир на Фрушкој Гори, нити да оде у Београд. Упокојио се мирно 10. јула 1941. године у дому свог пријатеља – римокатолика Јосипа Јеласке, који га је тајно сахранио у својој породичној гробници, уз опело пароха сплитског Серђа Урукала.
Поводом петнаест година од упокојења епископа Валеријана, на иницијативу Свештеничког удружења Епархије сремске, пренети су посмртни остаци са сплитског гробља у манастир Јазак. У недељу 3. јуна 1956. године Епископ сремски Макарије (Ђорђевић) служио је у манастиру Јазак заупокојену архијерејску литургију и парастос епископу Валеријану. У својој беседи указао је на многа дела која је епископ Валеријан учинио Српској цркви и народу својим искреним и преданим радом као црквени и народни великодостојник, васпитач, национални, политички и просветни радник. На крају је епископ Макарије изнео и плодан рад епископа Валеријана као богословског писца (сарадника ондашњих богословских часописа и листова у којима је објавио већи број веома запажених богословских чланака); просветно-културног писца и писца научних радова (најпознатији на тему „О укидању Пећке патријаршије“).
Посмртни остаци епископа Валеријана сахрањени су у земљу са југозападне стране манастирског храма Јазак. На надгробној плочи уписано је: „Овде почива чекајући васкрсење мртвих и живот будућег века епископ ВАЛЕРИЈАН 1870-1941.“
У ризници Митрополије загребачко-љубљанске у Загребу чува се бронзана биста епископа Валеријана, рад југословенске вајарке Иве Деспић – Симоновић (1891-1961).
Целокупан живот и рад Епископа сремског Валеријана (Прибићевића), монаха, професора, научника, родољуба, друштвеног и политичког радника, сагледан у светлости Јеванђеља, може се доиста односити на оне речи Божијег Откровења упућене анђелу Ефеске цркве: „Знам твоја дјела, и труд твој, и трпљење твоје... и поднео си много...“ (Откр. 2.2-3)
Ђакон Будимир Кокотовић
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
