У недељу тридесету по Духовима, пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Свете Касијане манастира Милешеве. Саслуживали су протојереј Никола Перковић и протођакон Иван Савић. Милешевско монашко сестринство предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе и јектеније.
У својој беседи на крају Божанске Литургије Епископ Атанасије је рекао: – Још се налазимо на размеђи старог и новог времена, старе и нове године. Правило је у Цркви да у оваквим временима созерцавамо, да их сагледавамо, да о њима размишљамо. У молитви Цркве ово време је означено као Богојављење, јављање Бога, и сви ови дани су Богојављењски. За правог хришћанина сваки дан у години, и сваки дан у животу, јесте Богојављење, општење са Богом.
– Јеванђеље које смо данас читали означено је као припремно. Припрема за сусрет са Господом Христом. Припрема сваког од нас и припрема целог човечанства. Јер, Бог је са нама. Треба да станемо пред Њега, да општимо са Њиме. Пророци су рекли како се припрема такав сусрет. А припрема се тако што одлажемо стару хаљину, греховну, хаљину наших слабости, и обраћамо се Господу. И још и више, настојимо све своје греховне ране на свом бићу да оперемо, очистимо, и да онда очишћени будемо у заједници са Богом. Оно што омета наш сусрет и заједницу са Богом јесу наши греси.
– Свети Јован Крститељ нас позива да приступимо и сперемо са себе своје грехе. Постоји више етапа у спирању грехова, а прва је да их уочимо, чак и корак пре тога, најпре да погледамо у себе, свако од нас, и да видимо шта нам фали, шта нас жуља, у души, у савести. Бог је дао неки свој дар, тамо у савести човека, један регулатор, који упозорава да ли исправно ходимо или не. Тај регулатор најбоље функционише кад успемо да се некако растеретимо од спољашњих утисака живота.
– Бог од нас тражи да будемо храбри, да се можемо погледати, сагледати. Сагледати своје ране и своју ништавност, и Богу се окренути и рећи: Боже, милостив буди мени грешноме. Ево ја одлучих да се борим, да се опоравим, да васкрснем, да поново постанем човек каквога си Ти зажелео да буде, каквога си створио и каквог си ме назначио.
– Оно од чега се не ослободимо у овом животу, све оне подмуклости и братомржње, мржње и зависти, то носимо са собом. Зар није неразумно то носити у вечност и вечно живети с тиме? Чак и у овом краткотрајном животу та греховна оптерећења нас убијају, у прашину и блато нас обарају, колико су тешка.
– Многи избегавају покајање зато што га неправилно разумеју. Покајање је један херојски чин у којем ми одлучујемо и прихватамо, и кажемо: јесте, хоћу ја да радим на себи, да себе обликујем. Прихватам благодат Божију, прихватам зраке Сунца Божијег да сијају у мојој души, прихватам Небеску Топлоту, јачи сам од својих слабости и ево сад ћу их се ослободити. Живећу квалитетнијим духовним животом, у врлини.
– Треба се борити за чист духовни ваздух, најпре у себи, наша духовна плућа да удишу доброту, љубав. А Бог је толико добар да нам је дао метод ослобођења, покајање и исповест. И онда се тако очишћени срећемо са Сином Божијим, Господом нашим Исусом Христом, и онда вечно живимо као Браћа Божија, нагласио је Епископ Атанасије.
Извор: Епархија милешевска
