Type Here to Get Search Results !

Јелена Петровић: Оваплоћење

Догађај оваплоћења увек је прожет бројним егзистенцијалним питањима што се рађају у нама рушећи уобичајену рутину прописаних дужности и њених унапред одређених конвенција. Оно нагони на васкрсавање и преиспитивање своје воље, целог себе, преиспитивање шта нам је још од доброте претекло. 


Божић је празник који у исто време потврђује и руши правила закона природе, који дефинише шта љубав јесте, против свих оних који упорно остају у стегама умишљених закона институција. Иако природан догађај ипак је и дубоко метафизички. У линеарном времену, континуираном, целовитом, тај догађај је уцртан у целокупан хоризонтални ток историје, а само су га неки спознали као елемент једне компактне истине. У сукцесивној космолошкој уређености, где један догађај постоји као узрок другог, а овај други догађај, који је у једном ланчаном споју замишљеног трајања последица, неминовно постаје узрок, и води нас у васкрсење и вечност. Свакодневно и недокучиво постају једно. Бескрајно и ограничено су несливено и нераздељиво једно. Кроз ту спознају човек сазрева и преображава се у безмерно. Хришћански Бог је Један у Тројици, недокучив у својој суштини, а откривен у својим енергијама, откривен у лику Богочовека Христа. Ако Богочовека Христа прихватимо да је истински imago Dei, или слика Божија у нама, архетип онога што јесмо, човек добија слику Богочовека који мири у човеку не – ја, добро и зло, пропадљиво и вечно, старо и ново. Онда језиком јустиновског богословља разумем да су све истине православља изведене и изводе се из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну – Богочовека Христа. Ако до краја проживите ма коју истину православља, мораћете пронаћи да је њено срце – Богочовек Христос. У ствари, све истине православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Потпуну Истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек сазнаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у „провиђење, у страшило, у бесмислицу.“ И место човека ви налазите „одломке човека.“ Отуда је и право човештво једино у богочовештву.

Тако, идентитет данашњег човека, додуше флуидан и протејски, не можемо посматрати одвојено од глобалних духовних кретања, као ни независно од контекста глобалних цивилизацијских трендова и промена. Потпомогнути филозофским богословљем, као Црква, не смемо само говорити о нама актуелним темама, него их и проживљавати са сваким човеком, држећи се своје филозофије и свог идеала, али нудећи решења кроз савремену стварност. У бити то јесте највећи задатак богословља. Оно је дужно да нас буди из догматског дремежа. Позивањем на традицију, повратком на „стара правила“, њеним изучавањем, постајемо анестезирани данашњим стањем ствари и у таквом контексту постајемо неспособни за разумевање времена у ком живимо. Тако се ослањањамо на правила која не одговарају савременом добу, на мисао која не описује савременог човека, на архајске доживљаје због којих смо лишени сазнања и квалитетног садржаја, док нас повратак традицији претвара у антиинтелектуализам. Новонастала ситуација појмовног схватања стварности око нас утиче на наше промене, тачније, даје нам нове могућност да изразимо себе кроз Богочовека Христа. Даје нам могућност одговора на проблеме које можда мисаоно препознајемо али због удаљености од савремених токова не умемо да их прецизно изрекнемо.

Зато је догађај оваплоћења мера човекове слободе и могућности. Христос је одговор на сва питања, јер Његова савременост и свевременост нас непрестано позивају да одгонетамо како би Он поступао. Човек је ту да мисли, твори идеје, и поглед на свет зависи од његове перспективе, као и граница спознајног и неспознатљивог. Човек не би могао и не може обликовати себе ако самог себе не уме да мисли, а да би себе имао као таквог, мора бити слободан и имати властитог себе, свој живот и своју егзистенцију. Црква која нам нуди разумевање новог човека, која га прихвата, мора модификовати, планирати, усавршавати, мењати и назначити новог човека и нову стварност. Тек тако улазимо у простор безграничне слободе, илити богочовештва, који је простор ширења, те богоцентричност бива центрирање ка децентрирању, где је једина димензија Богочовек.


Теолог Јелена Петровић

Рубрика