Младом човеку потребан је духовни руководитељ који би му давао савете и ког би он слушао, како би духовни пут проходио сигурно, без опасности, страхова и посрнућа.
Сваки човек током одрастања стиче искуство, и лично и од других. Млад човек је лишен тог искуства. Старији човек, лично искуство и искуство које је стекао од других, користи да би помогао неискусном младом човеку да не би грешио. Млад човек кад не слуша, експериментише са самим собом. Ако ли слуша, имаће корист.
У келију ми једном дођоше неки младићи из једне хришћанске организације, па самоуверено рекоше: Нико нам не треба, сами ћемо да нађемо свој пут! Ко зна? Можда су били под неким притиском, па су на овај начин реаговали.
Када је требало да пођу, упиташе ме како да сиђу до пута да би дошли до манастира Ивирон. Куда да идемо?, рекоше. Добро, бре, децо, казах им, ви рекосте да ћете сами наћи пут, да вам нико не треба. Не рекосте ли тако малопре? Чак и да се изгубите на овом путу, мало ћете се помучити, па ћете наићи на некога ко ће вам рећи: ‘Овуда се иде’. Али онај други пут, за горе, за Небо, како ћете наћи сами, без вође? А један од њих ће на то: Старац као да је управу.
