Следећи доказ су нам предали наши Оци и он није само нека митска прича, већ прича која природно побуђује нашу веру. Постоје два начина разумевања весцеле постојеће твари: оно које се односи на ум и оно које се односи на чула, и поред њих нема ничега другог што може да се открије у природи постојећег, а што превазилази ову поделу. Даље, између ова два света се налази велики међупростор, тако да чувствено не обухвата особине умног, нити оно укључује особине својствене чувственом, већ сваки од њих добија свој формални карактер од њима супротних особина.
Умствени свет је бестелесан, неопипљив и безобличан; а чувствени је, како му већ само име каже, ограничен опажајима који произилазе из чула. Међутим, што се тиче самог чувственог света, иако постоји значајна међусобна опречност њихових елемената, ипак мудрост која управља Космосом одржава известан склад који влада у овим опречностима, те се тако васпоставља склад васцеле творевине, те природна супротност не нарушава ланац хармоније. Исто тако, захваљујући Божанској Премудрости, постоји мешање и међусобно прожимање чувственог са умним делом, како би сви једнако могли да учествују у Лепоти, при чему ништа што постоји није лишено своје причасности том узвишеном свету. Из тога разлога, одговарајуће место умног света јесте да је он заглавље и покретна суштина, која, у складу са својим недземаљским обиталиштем, има у својој необичној природи велику сличност са умним делом. Даље, следовањем узвишеног Ума постоји међусобно мешање умног и чувественог света, како ништа створено не би било одбачено као безвредно, како то каже апостол (Прва Тимотеју, 4, 4), или остало лишено Божанског присуства.
Због тога Божанско Биће утиче на мешање умног и чувественог у човеку, како нам то већ овај опис космогоније показује. Он нам говори да је Бог, узевши земаљски прах, саздао човека и Сам је, овом делу руку Својих, удахнуо живот, како би оно што је од земље могло да се уздигне до Божанског, као и да једна иста благодат прожима сву твар, при чему се нижа природа меша са надземаљским. Дакле, пошто је умна природа већ претходно постојала, и свакој је ангелској сили, влашћу која свиме управља, дата одређена делатност зарад устројства целине, извесна сила је ниспослата да држи и влада земљом, коју је за то и створила сила која управља Косомосом. На основу тога је уобличено да оно што је издвојено од земље постеде „лик“ надумне Силе. То живо створење беше човек. У њему се, неописивим утицајем, прожела боголика лепота умне природе. Он коме је било поверено уређење земље, преузима је тако разбијену и сматра је непрепоређеном, како би се, од те подређене му природе, свако биће показало истоветно његовом трансцедентном достојанству.
Међутим, питање како је неко ко није створен ни за какво зло, а кога је саздао Онај Који је све добрим створио, ипак пао у страст зависти – то није мој тренутни задатак да детаљно објашњавам; иако, не би било тешко, а и не би дуго потрајало, да онима, подложним уверавању, понудим извесно објашњење. О својственом разликама између врлине и порока не треба промишљати као о два реално постојећа феномена. Пошто постоји логичка супротност између онога што јесте и онога што није, није могуће рећи да се, у погледу постојања, оно што није, разликује од онога што јесте, већ кажемо да је непостојање (небиће) само логички супротно постојању (бићу), исто као што је реч „порок“ супротстављена речи „врлина“, не као постојање само по себи, већ само зато што постаје појмљиво услед недостатка бољег. Као што кажемо да је слепоћа логички супростављена виду, то не значи да слепоћа сама по себи природно постоји, будући да представља само недостатак претходне способности, исто тако кажемо да се порок посматра као недостатак доброг, попут сенке која наилази кретањем сунчевог зрака.
Пошто, дакле, нестворена природа није способна за прихватање таквог покрета при кретању, јер све што постоји кроз творевину подложно је промени, исто као што само постојање твари има своје у тој промени, то јест оној која се није прожимала са Божанском силом у ону која јесте. Пошто је горепоменута сила такође створена, он је спонтаним покретом душе могао да изабере штогод му се свиђа, када је затворио очи пред добрим и великодушним, попут онога ко на сунцу спушта капке на очи и види само таму. Тако то биће такође, самим својим не-хтењем да опажа добро, постаје свесно онога што је супротно добру. То је, дакле, та завист. Па, не може се порећи да почетак сваке твари бива узроком свега што му као последица следи, као што на пример, здрављу следују добре телесне навике, активност и задовољан живот, док болести следује слабост, недостатак енергије и живот који пролази у сваком незадовољству.
Исто тако, у свему другом, све последично следује својим одговарајући почецима. Као што је ослобођеност од страсног узнемиравања почетак и основа врлинског живота, тако и правац порока порођен од те зависти представља утабани пут свим залима која се од ње пројављују. Када је већ једанпут онај, ко је својим одвајањем од добра у себи већ уобличио ову завист, он је већ примио овај правац ка злу, попут стене, располућене са планинског гребена, стрмоглавце вођене својом властитом тежином. На исти начин он, који је отргнут од своје првобитне природне склоности ка добру, те свом својом тежином сурвава се према пороку, свесно бива приморан и гравитацијом однесен до саме границе греха; а што се тиче умне силе коју је примио од Творца да ревнује за веће дарове, он ју је учинио својим саучесником у откривању лукавства за извршавање порока, док он својом утзвишеном вештином обмањује и намудрује човека, убеђујући га да сопственим рукама сам себе убије.
Јер гледајући човека како се благовољењем Божијим уздигао до тако високог достојанства (пошто он беше постављен за цара на земљи и свега створеног на њој; беше благолик, будући створен према прволику лепоте; по природи беше бестрасан, јер беше подражавање бестрасности; беше потпуно целомудрен, радујући се лицем к лицу у односу са личносним Божанством), све ово потстрекиваше преступника на завист. Али, никаквим упињањем или пројавом неког удара силе није могао да постигне жељено, јер је његова сила била надвладана силом Божијег благослова. Зато његов план и јесте да лиши човека ове делатне силе, јер га тада лакше може поробити и за своје издајство придобити. Као када на кандилу пламен захвати фитиљ и човек га тешко може угасити, па меша воду и уље како би тиме обуздао пламен, исто тако и непријатељ уплићући рђавост у човекову вољу, успева да умањи и обеснажи тај благослов, на штету онога против којег се бори, а који неминовно томе подлеже. Јер животу је супротна смрт, снази – слабост, благослову – проклетство, целомудрености – разузданост и свако добро што се замислити може своју супротност има. Тако бива да је људски род у свом садашњем злом стању, будући да је такав почетак наговестио и прилике за такав свршетак.
Из књиге: Свети Григорије Ниски, О врлини, Београд – Шибеник 2008.
