У четвртак 30. децембра 2021. године, када наша Света Црква прославља Светог Игумана Пајсија и ђакона Авакума, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао:
У име оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас наша Света Црква слави два светитеља из рода нашега: Светог игумана Пајсија и Светог ђакона Авакума. Обојица су били мученици и обојица су пострадали за веру Христову, за Цркву Божију. Ону су велики мученици, али су знали за речи Христове ко изгуби живот свој наћи ће га. Ко изгуби овај пролазни живот, ради оног непролазног, вечног, тај ће наћи свој живот. Ова овоземаљски живот је трен. Као што је рекао ђакон Авакум умиру ли Турци, чак и она када га је мајка молила да се потурчи да би сачувао своју младост и своју лепоту, ало он је рекао мајци: „Мајко моја, моја ме не куди хвала, али нек је хвала на беседи твојој. Брзо ћеш се обрадовати сину кад на суд Божији изађемо.“ Суд Божији чека свакога, па и Турке. Ова двојица су мученички пострадали у Београду ужасном смрћу, али су имали веру у Бога и вера им је помогла да издрже привремено мучење ради вечнога живота. Они су били велики страдалници за веру Православну али и за мученичку Цркву Христову. Црква Божија је основана на темељима апостола и пророка и заливена крвљу светих мученика. Као таква, Црква се разрасла као многогранато дрво које је покривало целу васељену. Цркву је основао Исус Христос и рекао је да јој ни врата пакла неће одолети. Од првих дана свог постојања Црква је била и јесте мученичка Црква. На њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и главе Исуса Христа, који је рекао да ћемо у свету имати невоље, али не бојте се јер ја победих све. Бог је у свету, Бог је са нама, Бог је и око нас, само ако је у нама. Другачије не може ни бити, пошто Царство христово које је Црква Његова, али Црква није од овога света. Као што је рекао апостолима да ни они нису од овога света. Све што је у овоме свету добро, сишло је са Неба. Вера је одржавала мученике и страдалнике и они се нису стидели нити уплашили да исповеде веру у Христа ни пред онима који нису хтели за Христа ни да чују. Знали су да ће у колико исповеде веру да ће бити ускраћени за овоземаљски живот. Али знали су да ће за то добити стоструко више. На њих двојицу се односи данашње Јеванђеље које каже сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред оцем својим који је на Небесима. Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим небеским. Ми смо дужни ради вечног живота, не само да верујемо у Христа па да и јавно пред свима исповедамо веру као Сина Божијега. Прави хришћанин се ни пред ким не сме стидети Христа нити Христовог Јеванђеља. Хришћанин је дужан и душом и телом прослављати Господа Христа да би био сав њиме прослављен и да би вечно живео у Богу. Према речима св. ап. Павла који каже: „Ако верујеш да је Исус Син Божији и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“. Јер срцем верује за праведност а срце за спасење. Па зар ми и када читамо Символ вере кажемо Верује! Када се причешћујемо читамо молитву Верујем Господе и исповедам… Дакле, вера у Васкрсење Христово, пројављује се по неопходности кроз јавно исповедање Његовог Божанства. Вером својом у Христа Богочовека, хришћанин исписује по срцу своме сав Божански и морални закон. Сав живот спаситељев, сву праведност исповеда цело Јеванђеље. Зато не смемо да се стидимо своје вере. Имали смо и тешке периоде када су се многи стидели да кажу да верују у Бога. Мучна су то времена била али и тада је било исповедника за веру Христову. Не само исповедника, већ и мученика. И зато Господ Исус Христос, рекао сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим. Овим речима Христос нас учи да за спасење није довољно у души поседовати веру. Верујем, али не смем да се испољим да верујем. Потребно је и јавно исповедати. Овим нас Христос побуђује на највећу љубав, усрдност и смелост. Ко Христа исповеда за Месију и Спаситеља, он Спаситеља има за сведока, пред Оцем небеским да смо исповедали веру. Није довољно рећи да ја верујем, а да не живим том вером. Ако је она само на језику, нећемо имати користи од те вере. Наша вера треба да буде посведочена, нашим животом и нашим делима. Да веру пројављујемо кроз дела. Таквог дародавца Господа Христа то је оно што треба да имамо стално и удуши и на срцу и на језику у делима испред себе. Да исповедамо и посведочимо да у свако време и невреме исповедамо Христа ако живимо за Христа. Треба да се поучимо примерима светих, а ми Српски народ који је много страдао и који и данас пролива много крви има из нашег рода светитеље који нису издали Христа. Да се угледамо на њих. Да се трудимо да их подржавамо у свом животу. Не само да кажемо да смо светосавци и да припадамо Светом Сави, већ и да научимо нешто о њему. Да ли то стварно примењујемо у животу или се само позивамо на Светог Саву по потреби. Онај тежак период комунизма када су и они знали да да Светог Симеона и Саву држе на чивилуку па када треба да се покажу као људи од културе, потегну их, а онда да се опет одричу. Зато је потребно да верујемо и исповедамо. А исповедање значи и мучеништво. Као што је ђакон Авакум одржао своју веру, али се прославио својим мучеништвом. Да се одржимо у вери. Да чувамо своју веру, да би и вера очувала нас. Да вером кажемо да смо хришћани. Да нисмо незнабошци и многобошци. Понављам да треба стално да се молимо да нам Господ дометне вере. Када будемо у вери, онда смо јаки. Ко има Христа уз себе, нико му ништа не може. Бога треба осећати у сваком тренутку, на сваком кораку. Када осећамо Бога и хоћемо да паднемо да кажемо ружну реч или учинимо лоше дело, онда ћемо се сетити Бога и касти: е нећу сада да кажем ружну реч, нећу да учиним рђаво дело. То је оно што разликује хришћане од нехришћана и нека нам Бог и молитве светог ђакона Авакума помогну да будемо бољи хришћани.
Извор: Епархија шумадијска
