Напомена: Овај текст је наставак текста под насловом "Смијешно и лијепо имају исти извор у човјековој души", који можете прочитати ОВДЕ
* * *
Старе слабости нестају услед духовне окријепљености. Сабранији ум, пажња фокусирана на конкретну ствар, осјећања сведена и усмјерена на унутрашње биће, потврда су пишчевог наума да јунака оплемени и оснажи пред оним што ће имати да се деси с њим. Са старим шињелом одлази и стари живот са свим својим недостацима. Непризнавање околине, понижавање у друштву, одсуство елементарне комуникације, егоистичка учауреност – све нестаје са појавом новог шињела. Само човјек отворене душе може имати наде да ће доживјети промјену у животу, овим показује Гогољ.
Шињел је за Акакија оно што је за другог човјека сан о срећи, маштање о бољем животу… Из средине у којој је живио, оскудне у свему, он и није могао извући бољи идеал. Увиђајући какав идеал живот нуди човјеку, закључујемо и о сâмом животу. Имајући све то у виду Гогољ до краја слика тип Акакија Акакијевича с његовом вјечном идејом – шињелом [Водовозовь 1908, 347].
Која је то стварност у којој живи титуларни савјетник? Он живи искључиво унутарњи живот, готово негирајући спољашњи свијет. Његова околина као да није ова свјетлосна, он је окупиран „шињелном“ васељеном [Белый 1934, 45]. Шињел је његова душа свијета, која га грли и грије. То је та његова животна сапутница. Не шињел сам по себи, него сама идеја шињела, идеја једног љепшег, бољег, свеобухватнијег свијета и живота, у којем своје мјесто може наћи и мали, обични човјек, прости канцеларијски писар, упркос одсуству сваке амбиције и жеље за напредовањем.
Позив на вечерњи пријем, по први пут у животу (и последњи, како ће показати повијест), Акакије има да захвали управо новом шињелу. Он постаје живахан, одлучан, окретан… Петроградске улице прате његово расположење. Сад су освијетљене, препуне пролазника… Ипак. Гогољ сада јунака спрема за фијаско. По завршеном пријему, чиновник пијан, шокиран новим статусом, неспреман за промјену живота, враћа се у брлог из кога је дошао. Радња кулминира када га на улици, сада мрачној и пустој, пресрећу пропалице и одузимају нови шињел – јединог свједока и гаранта новог живота. Он остаје избезумљен, као човјек без наде. Нема више живота за њега. Писац показује како је живот суров и да правде нема за обичног, малог човјека, роба бирократских односа.
„Читав тај дан био је ван себе (једини пут у свом животу). Сутрадан се појавио избледела лица и у свом старом капуту који је сад изгледао још бедније“. [129]
Малом човјеку, Гогољ не даје наду да може да преживи у свијету богатих, у друштву које се оштро поларизовало и дубоко расцијепило на слојеве по богатству. Прихваћен намах, још брже бива гурнут и одбачен, управо од онога од кога је очекивао избављење. „Важна личност“ баш на јадном Акакију оштри мач свог ауторитета и наш јунак завршава у бунилу, које га коначно одводи у смрт, као коначницу његовог убогог живота.
Писац не помиње никакве крупне недостатке Акакија Акакијевича. Акакије је несумњиво добар, поштен – његова несрећа се приписује неосјетљивости, злоби, грубости људи од којих зависи његова судбина. Како су само подли и одвратни његови надређени, када се иживљавају знајући његове слабости и немоћ пред ауторитетом. Он прије свега страда од људске окрутности! Зато он њега тјеши новим шињелом и надом да овај живот може бити прихватљив и за човјека његових квалитета [Чернышевский 1893, 361].
Гогољ сматра да човјек без неке нарочите потребе и дубљег смисла постаје нечовјечан, тлачи, подјармљује и угњетава свога брата, ближњег, што је овдје једна од тема [Малининъ 1911, 33]. Када се покрене питање угњетавања, понижавања, вријеђања… човјека од стране његових ближњих, и уопште од другог човјека – ту се Гогољ јавља као филантроп, постаје истински заштитник људских права [Воскресенскiй 1902, 30]. Акакијево страдање последица је његове двоструке заблуде. Најприје, шињел од циља над циљевима прераста у узрочника његове смрти. Огледало раскоши, нови шињел, није плод жеље за украшавањем, већ искључива потреба, будући да је стари дотрајао и безмало труо. Као друго, његов аскетизам сасвим је проблематичан. Он се додуше свега одриче, али због недостатка средстава. Његова аскеза је на линији његове материјалне немаштине, а не духовне борбе за виши циљ. Башмачкин сâм не бира аскетизам, он му је као категорички подвиг „наметнут“ од стране писца [Манн 2012, 9].
Акакије не за живота, већ након смрти у обличју утваре пресреће пролазнике и скида с њих шињеле… Личност се овдје свети за своју негативну реалност – одбацује реалност, постаје утвара, фантом, фантастична појава, плод маште. Човјек неће да буде оно што јесте, зато што неће, не може, не жели да буде ништа. И у мртвом лицу Акакија Акакијевича кроз лаж, безумље и смрт, исијава нешто истинито, бесмртно, изнад разума и сваког ума, што је у свакој људској личности – оно Ја [Мережковскiй 1906, 8–9], које живот значи…
Да није краја са оносвјетском позадином, тајанственом динамиком краја, „Шињел“ би остао један успио покушај критике бирократског уређења друштва, с једне стране, и резонантан начин увида како слобода човјекова зависи не само од другог човјека већ и од начина на који се човјек односи према самом себи. Душевно стање Акакија Акакијевича, у ствари је кључна тема ове приповијести. На крају изазива самилост и буди сажаљење у човјеку, нарочито што постаје јасно да убоги живот одводи у убогу смрт. Његова нада нема будућност. У смрти се гаси.
Темом „Шињела“ су се бавили бројни научници и умјетници. Упркос томе нису успјели да исцрпе све богатство идеја и тумачења које ова приповијест покреће и отвара. Гогољева блискост са Аристофаном је нема сумње била повезана са дјелом „Птице“ и са његовом фасцинантном фигуром јунака Ореста. Није претјерана тврдња да, када посматрамо последњи дио „Шињела“ кажемо да је тај лет његове уобразиље био вођен дјелом „Птице“ [Felix 1976, 32]. У „Шињелу“ живи и креће се, не у тродимензионалном, већ у фантастичном простору, живи живот онога гротескног, смијешног, потресног, недовршеног… Ту можемо уочити и Хофманове чаролије, страх Едгара Поа, Балзаков реализам и фантастику, Дикенсов и Текеријев хумор, борбу с тривијалношћу, суровошћу живота и нешто безумно-тужно [Плетнев 1964, 420]. И то зато што то и јесте живот. У основи гогољевске умјетничке васељене скрива се извјесна неправилност, нееуклидовски принцип који моралисти нису имали у виду, која се пак на свом врхунцу показује њеним неодвојивом и сасвим природном особином [Манн 2012, 11].
Акакијев осјећај за правду у човјеку буди самилост и састрадање. Он у своју корист не може ништа да уради, радије се склања у страну и препушта другима да буду срећни и успјешни. Ипак. О њему се може говорити само са осјећањем бриге и састрадањем са његовим слабостима. О његовим манама, слабостима и недостацима треба ћутати [Чернышевский 1893, 362]. У лику Акакијевом писац је приказао последњу границу Божије творевине опличалу до тог ступња, да твар, и сама ништавна, за човјека постаје извором неописиве радости, уништавајуће пламтећи – тако да шињел постаје трагични fatum у животу бића, створеног по образу и подобију Вјечног… [Григорьев 1982, 113–114].
С једне стране Гогољ је беспоштедни разобличитељ људске неправде, хладан судија човјекових моралних поступака, понекад чак окрутан анатом људских слабости, а с друге, прави романтичар, неутољиво жедан идеала, енергичан сањар о обнови човјекове природе и живота уопште [Зеньковский 2004, 202]. Као такав он је био кључни човјек у руском умјетничком реализму, прецизни и објективни приказивач духовне биједе и оскудности, па је тим прије и јасније откуда толико туге и тјескобе у његовим дјелима. Стварност је у Гогољевом дјелу постала апсурдна или деградирајућа, а од отменијих ствари остао је једино сан о недостижном и злобни гњев презреног универзума. Али, Гогољева визија свијета је бескрајно занимљива. То је визија неприродног, безобразног – бруталног и најдубљег људског разумијевања [Juran 1961, 333].
Себељубље, нарочито новим шињелом пробуђено славољубље, као и нека врста жеље за допадањем, постају још драстичнији и погубнији за човјекову душу након дубоког пада јадног Акакија Акакјиевича, додирујући границе смијешног, хумористичког, безмало гротескног. Упркос томе, писац у души не оставља горка и тешка осјећања, ни код себе ни код читаоца, растерећујући и разрешавајући сложену ситуацију моралним задовољењем, казнивши чиновника нестанком шињела и преживљавањем страхота у ноћи када страда на улици. У границама реалног живота Гогољ не налази излаз из ове тешке ситуације, морални осјећај за правду и испуњавање закона немају начина да се испуне и остваре, и он прибјегава мистичким принципима живота, у оном унутрашњем гласу који назива савјешћу. Управо ово тражење мира, моралног задовољења – једна је од најособенијих црта Гогољевог стваралаштва, која је примјетна у већини његових дјела [Дорофеевъ 1902, 67].
Гогољ је у умјетничку сферу унио живу стварност са свим њеним задацима, страдањима, неправдама и безакоњем. Каснији романописци њему дугују не само романескну форму него прије свега психологију „сажаљења“, која је задуго постала лозинка свих писаца у борби за гладне и обесправљене, понижене и увријеђене [Войтоловскiй 1909, 34].
Николај Васиљевич утире пут философији сањалаштва, свјестан да сањар није биће лишено емоција, само човјек који занесен гледа у живот који пролази, с надом да његов остаје недирнут стихијом пролазности. Ту је варка и заблуда свих сањара. Као онда када човјек ни о чему не размишља, а мисли саме навиру [Гогољ 1991, 136]. А живот што је тежи, све га више има. За сањара је најгоре што одлаже живот. То свакога кошта… Крај је неминован, а најгори је онај иза кога нема шта да остане. Гогољ, дубоко свјестан те чињенице, након смрти главног јунака, продужава живот његовом, условно казано, алтер егу – шињелу. Вјера у нови живот коју је имао и видио у новом шињелу, наставља да живи.
Обични човјек, мали, зауздан друштвеним стегама, поробљен класном раслојеношћу, добија прилику да се након смрти у реалном животу буни против неслободе. „Шињел“ је цјеловита, потресна историја бирократије николајевских времена, са свим његовим несрећним пролетеријатом, који је био у тешком материјалном и духовном положају [Воскресенскiй 1901, 91]. Након смрти чиновника Акакија Акакијевича Башмачкина још дуго времена се појављивало привиђење у виду чиновника – мртваца чиме је писац увео нови појам, поред бунта, а то је одмазда, нека врста освете за претрпљену неправду. Велику. Човјек који зна, види и осјећа боље и више, мора више и да страда. То је закон живота и остаје једна од поенти ове кратке Гогољеве приповијести.
