На дан када наша Света црква прославља Св. Ксенија Петроградску, Христа ради јуродиву, на 33. недељу по Духовдану, служена је Света литургија у подгоричком храму Светог Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намесник подгоричко-колашински, уз саслужење браће свештенослужитеља овог древног храма: протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића и ђакона Ивана Црногорчевића, док су молитвено учествовали протојереј-ставрофор Драган Станишић и протојереј Јован Радовић.
За пјевницом на литургијске возгласе одговарао је хор ,,Свети Сава“, руковођен, хоровођом и диригентом, Снежаном Поповић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић који је подсјетио на необичну јеванђелску причу о уласку Господњем у дом цариника Закхеја.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је казао да су у нашој Цркви најважније ствари спасења поређане премудро по некоме реду; да се зна ред, кад је у питању долазак Божијег благослова и наше стајање пред тим благословом, тако да у тај ред спада и чињеница да кад год чујемо да се чита, у недјељу ово Јеванђеље, треба да знамо да се ближи почетак Васкршњега поста. Ове недјеље се чита Јеванђеље о Закхеју, сљедећа је недјеља митара и фарисеја, па блуднога сина… итд. Отац Гојко је затим указао да иако има још мјесец дана до почетка поста, прави мудар човјек кад хоће да предузме неки велики и озбиљан посао, крене да се припрема на вријеме. Имамо припремне недјеље за почетак поста, а онда пост, који траје, 7 недјеља – до Васкрса.
Прота је потом подвукао да су све то припреме за припрему и припрема за ону посљедњу недељу, када улазимо у Тајну Господњега страдања, Господње смрти и Васкрсења.
“Човјек је толико мали, пред том Тајном и толико смо плитак ми сасуд, да нам треба овакви какви смо, да се за сусрет са Богом припремимо, тако да из ове вреве у којој живимо, из ове свакодневнице гдје се преврћемо и гдје нам се мисли преврћу једне преко других и гдје никад нема времена да се нешто уради; треба да се припремимо да ову недјељу, да оно црквено звоно у недјељу ујутру дочекамо, колико-толико сабрани, да знамо ђе идемо.“
Свети оци су говорили, а прота Гојко је подсјетио да је блаженопочивши Митрополит волио да поучава и скреће пажњу на то, да је много битна та припрема, да би човјек када дође на то мјесто, дао оно најбоље од себе.
Отац се овдје сјетио спортиста и других дјелатника, колико њима треба за један (сада када су почеле ЗОИ) дан у години, за један дан у четири године… Подсјећајући на напор који улажу, када је неко велико такмичење, гдје се буквално спремају, пролазе све могуће етапе припрема – од хране, до менталне концентрације, физичке припреме, трчања без лопте, трчање са лоптом итд.
Ово Јеванђеље, како је казао началствујући свештенослужитељ је прича о човјеку који је био потпуно омражен по сваком људском мјерилу:
“Он уопште није био достојан да приђе иђе близу Господа, био је цариник. А у то вријеме и на многим другим мјестима у Светом писму, та је служба некако била омражена међу побожним Јевејима, барем из два разлога. Један разлог је био што су ти људи били увијек близу неких пара и неких могућности да себи нешто ставе у џеп; па кад год видиш цариника, ако си припадник јеврејског народа, значи, срео си некога ко може себи више да приушти, него неки други човјек. А друга ствар је била, што је та служба била повезана са окупаторским римским властима, тада, па се скоро рачунало да је тај човјек – чим то ради, малтене издајник свога народа. А још је овај био малога раста. Дакле, никакав, означен, етикетиран, што би се данас рекло, и малога раста, па није могао да приђе Господу никако, у оној гужви, није имао шта да тражи!“
Отац је затим указао да упркос све те три ствари, толике омражености која је била међу јеврејским народом на ту службу и упркос свога малога раста и упркос великој гужви… он није одустајао. Него се гурао, покушавајући да прође… И када није могао, он не каже: Идем ја кући, онда, него се попео на смокву.
“Он тражи, знате ону поруку: Тражи па ћеш наћи! Куцај па ће ти се отворити! Немој да одустајеш, уради све што је до тебе. Дакле, он тражи начин и налази га”, казао је отац и објаснио да налази зато што га је тражио искрено и зато што га је тражио упорно: “И наш народ каже: Уради то и то… па ће Бог да те види. Е, он је стварно урадио све што је до њега и стварно га је Бог видио у оној гужви. Исус кад је дошао на то мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо, данас хоћу да будем у кући твојој!”, рекао је отац и додао да нам Бог поручује пред почетак Васкршњега поста да треба брзо да дјеламо и да се то односи на свакога од нас.
“Ако ћемо да постимо, ако ћемо да будемо хришћани, ако ћемо да будемо причасници Васкрсења Господњега – данас треба брзо да баталимо све глупости којима смо склони у које смо се упетљали, уваљали, без којих тобож не можемо итд. Господ Закхеја позива да брзо сиђе са те смокве: Имам, Ја Закхеју с тобом некога посла! Хоћу с тобом да се дружим, хоћу с тобом нешто да радим, данас ћу човече да ти дођем у кућу – каже му Господ!“, бесједио је отац Гојко.
У овом тренутку може бити неког промишљања, указао је о. Гојко, па зар ја, па зар код мене… Казавши да, кад је већ толико био упоран и кад га је Господ видио да је упоран и да је учинио све што је до њега, Е, сад ће Он да уради што је до Њега – казао му је Господ.
“То је слика свих нас. Сви ми имамо неку нашу ситуацију, сви ми имамо неки наш мали раст; сваки од вас би сад могао да каже да је мали, наспрам ситуације која га је задесила! И да је гужва, и да не може да приђе … Сваки од нас има неку муку, која му изгледа нерешива“, рекао је прота.
Подвукавши још једном да треба да учинимо што је до нас, а онда ће и Бог да нас види и онда ће Бог да нас позове и ући ће у нашу кућу:
“И шта је било у кући? Људи су се љутили. А гдје уђе код грешнога човјека!? А Господ је морао да каже за тога грешнога човјека: Па и ово је човјек! Немојте да будемо толико ограничени, па кад некоме нешто Бог да – здравље, паре, срећу – па морамо да кажемо: Па и тај је човјек! Нећемо да га мрзимо због тога! Ако је неко висок и лијеп, ако неко лијепо пјева, ако је неко јак… сад ћемо сви да кажемо: Е ти нам се мичи с очију, теби је већ Бог пуно дао, нећемо да те гледамо. Неко се лијепо оженио, нека се лијепо удала, неко је добио на лутрију – сви га мрзе! А све то је Божије давање! И они који су убоги и сироти и неугледни, и за њих морамо рећи: Ипак су то наша браћа! И они који су на неким великим позицијама – па и то су људи… Тога ми морамо да се сјетимо кад дођемо у цркву и кад стојимо на овој служби. И ова нам јеванђелска зачала служе за неко нивелисање, да се и ми сјетимо ко смо и шта смо.“
Завршавајући своје обраћање у храму под Горицом, прота Перовић је указао да смо ми људи сви неки Закхеј – у све наше куће волио би Господ да дође – само да се припремимо.
Пожељевши да нам Бог да снаге, да кренемо Закхејевим путем, путем једног малог, омраженог човјека који по људскоме није требао ништа да ради, а урадио је све ! И коме је Бог дао пуно… и како се завршава ово Јеванђеље, ријечима: И ово је син Авраамов! И данас дође спасење дому овоме!
Заблагодаривши Господу, началствујући свештенослужитељ пожелио је да дође спасење у све наше домове и у све наше душе, у вјекове вјекова!
Након примања Свете тајне причешћа, заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому, уз пригодно послужење.
