Слобода. Именица, седам слова. Њено значење тешко се савлада, неријетко никада. Понекад се среће и као властито име, што не значи да су они који се по њој зову заиста слободни – од себе, од својих увјерења, дјела, од других. То подједнако важи за сваког човјека. Слобода није физичка категорија – неко ће иза зидина затвора бити слободнији од онога што у сутон посматра небо над Монмартром.
Прије неколико дана један младић је покушао да отме слободу Блекију Костићу, уличном свирачу из Новог Сада. Умјесто слободе успио је да му одузме живот, а своју неслободу да продуби до бесконачности. Слобода је, прича се, тврдоглаво одбила да напусти добродушног свирача. Нема куда – каже – да оде јер су свуда око ње зацарили простори неслободе.
Блеки је умјесто да свира могао изабрати да краде, убија, да мрзи. Он је ипак одабрао да његова слобода не угрожава друге већ да их кроз музику усрећује. Зато је он, улични свирач и бескућник, био скућенији и слободнији него што су то многи од нас.
Тамо гдје суштинска, унутрашња слобода није освојена, врло лако надвладају агресија, бијес и мржња. Они се неће створити ниоткуда, нити ће настати ни од чега, за њих увијек постоји иницијални импулс у нама или око нас.
Новосадског свирача није убио само двадесетогодишњи младић – то је истовремено и колективни чин једног друштва које се изобличило под теретом свуда прокламоване агресије и бесмисла којим га свакодневно хране. Његово убиство је крик, позив за помоћ једног болног, неслободног организма које презире и одбацује било коју појаву која није неслободна попут њега самог. Њему је слобода највећа пријетња, а неслобода синоним за живот. И нико у њему није презрен као они који су се опредијелили да буду слободни.
Вјерујем да још увијек није касно да одреагујемо на тај вапај и прискочимо у помоћ себи самима. Због једног сулудо изгубљеног живота, због младића који је тај живот насилно прекинуо. Због нас.
Блеки. Надимак, пет слова, већ неколико дана друго име за слободу коју тек треба освојити и за коју се има смисла борити.
.png)
