Добротољубље показује како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности. Једна од најважнијих тема у тој антологији православне духовности је „сећање на смрт“, истиче Горазд Коцијанчич, преводилац и уредник словеначког издања Филокалије.
Добротољубље (Филокалија), збирка изабраних аскетских мистичких списа који су настајали током више од хиљаду година, штампано је по први пут у Венецији 1782. године на грчком језику. Од тада је ово, једно од најзначајнијих књижевних дела која описују благодатно-подвижничко искуство православне духовности, превођено на многе језике, укључујући и српски.
Митрополија загребачко-љубљанска један је од саиздавача првог превода Добротољубља на словеначки језик. Превођење је у току – до сада су издата два, а ради се и на преводима преостала три тома.
Доносимо интервју који је са Гораздом Концијанчичем, уредником издања и једним од преводилаца Филокалије, угледним словеначким философом, песником и преводиоцем, водила Ксења Хочевар, октобра 2020. године. Интервју је објављен на порталу druzina.si, одакле га и преносимо.
Љубав према лепом, али и етички добром
*„Коначно на словеначком“, недавно је рекао о. Марко Рупник [познати словеначки теолог и уметник], када је чуо за словеначко издање Филокалије (Добротољубља). Каква је то књига?
Филокалија етимолошки означава љубав према лепом. То лепо је истовремено и етички добро, у складу са широким значењем придева kalós, који на новозаветном грчком значи „леп“, али и „морално исправан, поштен, добар“. Исус је, на пример, o pimin o kalos (ὁ ποιμὴν ὁ καλός) – „добри и лепи, дивни пастир”. Реч филокалија понекад има и једноставније значење – антологија, избор најбољих текстова. Књига о којој данас говоримо је збирка, заправо права библиотека, одабраних источнохришћанских аскетских и мистичких списа писаних на грчком језику између 4. и 15. века.
*Ко је аутор тог зборника? Ко је први одабрао и објавио ове списе?
Два светитеља Православне цркве – Никодим Светогорац и Макарије Нотар, Епископ коринтски, уредили су прво издање Добротољубља. Објавили су га у Венецији на јесен 1782. године. Утицај Филокалије био је огроман, како на хришћанском Истоку тако и, од средине 20. века до данас, на хришћанском Западу.
Ове [2020] године изашао је први од планирана четири тома словеначког превода. Следеће [2021] године излази други. Преводи за трећи том су већ у току. Давид Моврин је преузео превод врло опсежног и занимљивог дела Петра Дамаскина. Јасна Хроват преводи Никиту Ститата, а ја духовне омилије Макарија Египатског. Четврти том је још толико далеко од реализације да, с обзиром на моје године, не усуђујем се да се надам да ћу доживети његово издање… (смех), али неко други ће завршити започети посао.
*На који начин је настајало и обликовало се Добротољубље као антологија отачких списа?
Макарије и Никодим су се ослањали на већ постојећу традицију рукописних аскетско-мистичких зборника, иако истраживачи још нису открили старији рукопис који би садржавао све ауторе данашње збирке. Према предању, Макарије је направио избор на основу рукописне књиге чији је наслов био Антологија о сједињењу ума са Богом. Њу је пронашао у светогорском манастиру Ватопед.
*Која је била Никодимова улога?
Никодим је углавном уређивао текстове. Написао је и важан предговор и уводе у поједине ауторе.
*Ко су ти аутори?
Добротољубље садржи 63 књижне јединице. Њих је написало више од 30 аутора, током хиљаду година. Неколико текстова је анонимно, па се не могу тачно побројати сви аутори.
Класици аскетске књижевности
*Можемо ли их поделити у групе?
Да, у Добротољубљу можемо отприлике да разликујемо три групе писаца. Прву, чија дела улазе у састав првог тома словеначког превода, чине класици ранохришћанске духовности: Евагрије Понтијски, Јован Касијан, Марко Подвижник, Дијадох Фотички, Исихије, презвитер (свештеник) јерусалимски и ава Исаија из Газе.
Другу групу, а она ће ући у састав другог тома словеначког превода, чини група аутора који су писали у другој половини првог миленијума, користећи плодове монашке културе и остављајући бриљантне синтезе њених достигнућа: Максим Исповедник, Таласије Либијски, Јован Дамаскин. У ту групу синтетичара могу спадати и мање познати аутори који се ослањају на предање и тумаче га, попут Теодора Едеског и аве Филимона. У својим списима они се позивају на црквене Оце и прву филокалијску генерацију. Приметан је и све већи утицај Дионисија Ареопагита и Јована Лествичника.
Трећа група аутора, чија дела ће се налазити у трећем тому словеначког издања, везана је за појаву светог Симеона Новог Богослова, изузетно занимљивог мистика и песника који је живео на прелазу из 10. у 11. век. Заједно са својим учеником, Никитом Ститатом, Симеон припада генерацији првих исихаста, чији су представници Никифор Самотар, Григорије Синаит и Теолипт Филаделфијски. Поменути духовни писци почели су на различите начине да систематизују метод Исусове молитве. Тај покрет кулминирао је са великим богословом Григоријем Паламом, који је такође прилично заступљен у Филокалији, исто као и његови ученици.
*Заиста много имена… Можете ли укратко да резимирате шта налазимо у Филокалији?
Укратко, у Добротољубљу се огледа целокупна историја византијске хришћанске духовности, иако, наравно, не садржи све ауторе ни све њихове текстове. Дакле, у питању је скуп разноврсних списа и својеврсна лабораторија разних духовних учења, међу којима истовремено постоји и специфично вишегласно јединство.
*Где су вас у животу срели ти мистички и аскетски списи?
Купио сам пет томова грчке Филокалије у малој прашњавој књижари на Кипру 1987. године. Тамо смо супруга и ја застали на неколико дана путујући у Свету Земљу, коју смо потом препутовали уздуж и попреко, често и аутостопом. Од тада ме Добротољубље на разне начине прати на мом духовном и интелектуалном путу. На крају, била ми је и важна инспирација у писању књиге О неким другима.
*Отац Рупник каже да је Филокалија најважније духовно штиво после Светог Писма. Како објашњавате да ми католици тако мало знамо о Добротољубљу?
Католици нису добро упознати са списима хришћанског Истока због хиљадугодишњег раскола између источне и западне Цркве. Због раскола, источнохришћанска духовност дуго је била маргинализована или чак потпуно протерана из западне свести. У прошлом веку, међутим, ситуација се знатно променила, посебно са Другим ватиканским сабором и екуменским покретом. На пример, папа Јован Павле Други више пута је рекао да Католичка црква треба да научи да дише на оба плућна крила. Теолошки покрет повратка изворима – ressourcement – уродио је плодом у многим критичким издањима грчких Отаца, укључујући и филокалијске, на пример у класичној збирци на француском Sources Chrétiennes (Хришћански извори).
*Да ли се нешто слично дешава и у Словенији?
Да, током последње две деценије добили смо праву библиотеку најважнијих отачких текстова на словеначком. Проблем је, по мом мишљењу, у томе што просечан католик, нажалост, још увек врло мало чита духовне ауторе, и оне западне, а камоли источне. То је, наравно, велика штета.
Духовно штиво нас чини дубински срећним. Уз то, хиљадугодишња традиција постаје наше интимно уверење и надахњује нас. То је посебно важно у време када нема много живих духовних учитеља, „стараца“, којима би се у невољи могли обратити за духовни савет. Књиге старих светаца могу да нам говоре и саветују нас уместо њих. Много тога могло би да се уради на плану културе читања, једним ширим образовањем у оквиру Цркве.
Митрополија загребачко-љубљанска помаже превод
*Како ви лично читате ове списе? Које место заузима Филокалија у вашој библиотеци?
Дуги низ година читао сам Добротољубље заједно са Новим Заветом на [грчком] оригиналу, као јутарње духовно штиво. Редом, од почетка првог тома до краја петог, па опет из почетка. Прочитао бих само један или два кратка одломка, што је прикладно само за lectio divina [моливено читање и духовно созерцање, сагледавање прочитаног]. Такви текстови треба да буду „преживани”. На Западу су монаси заправо и користили термин ruminatio (лат. преживање) за такво читање – остајали су да седе, не само сећајући се прочитаног, него и налазећи се у дубинским стањима духовности и духовног созерцања.
*Да ли и даље настављате са овом праксом?
Не. Последњих година сам одустао од читања Добротољубља, јер сам у другим деловима дана интензивно укључен у исте те текстове као преводилац и уредник, па радије користим друге списе за духовно читање. У последње време нарочито читам латинске списе Мајстора Екхарта. Њих такође сада преводим уз Добротољубље.
*Пун назив оригиналног издања збирке је ”Филокалија, којим се ум прочишћава, просветљује и усавршава”. Да ли нас Оци Цркве уче да се молимо, како да дођемо до „савета“, како да живимо духовно?
Да, то је битно. Добротољубље није књига која на првом месту пружа информације, иако у њему наилазимо и на многе одломке из високог богословља и сјајно изречених философских увида, већ оно има практичан карактер. Учи нас шта треба да радимо, како да се понашамо, како да се вежбамо, али не толико споља – иако говори и о томе, колико изнутра. Показује нам како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности, како бисмо постали независни од светских веза и заиста у својим срцима искусили другачију, вечну, бесконачну Стварност која је темељ свих ствари и која управља историјом и нашим личним животима.
*Какав преводилачки рад захтева пројекат превођења Добротољубља?
Словеначки превод Филокалије настао је као добровољни интернет пројекат, који је окупио неколико преводилаца са грчког у различитим фазама развоја, од хеленистичког кинија, класицистичких идиома, разних нијанси византијског грчког до раних облика димотикија [народног језика], из којих се развио новогрчки. У првом тому лавовски део превода преузела је Јасна Хроват, класични филолог и реномирани преводилац отачких текстова. Она ми је, заједно са Јаном Цигленечким и Матејом Комел Снојем, такође помогла да језички исправим цео текст.
Због језичке и стилске разноликости самог Добротољубља, али и разних преводилаца од којих сваки увек има јединствену преводилачку поетику, био је потребан интензиван уређивачки рад, који је обезбедио основно концептуално обједињавање и формалну хармонизацију текстова насталих током дугог временског периода.
За наше време је свакако необично то што су се сарадници на пројекту годинама упуштали у тежак посао без икаквих гаранција да ће њихови преводи једног дана заиста и бити штампани. То је на крају ипак и било могуће захваљујући великодушним донаторима – међу којима су Аленка и Тадеј Бателино, Митрополија загребачко-љубљанска Српске православне цркве, али и други донатори који су се одазвали на акцију прикупљања средстава – нарочито субвенција ЈАК-а [Јавна агенција за књигу] за вишегодишње захтевне преводилачке пројекте.
Сећање на смрт
*И у првим вековима хришћани су се сусретали са болестима, епидемијама… Како су на њих реаговали „грчки Оци“? Или, да изменим тврдњу оца Рупника у питање: Како остати с Богом усред светског метежа, усред овога света?
Јарослав Пеликан, познати историчар хришћанског богословља, у својој раној књизи о схватању живота и смрти код Отаца Цркве, лепо показује да су у хришћанској мисли постојали веома различити модели схватања смрти. Међутим, сви су сложни у уверењу да је смрт побеђена Христом. Ако верујемо у Њега, онда можемо са поверењем да идемо у сусрет агонији која нас све чека и да на крају затворимо очи имајући безбрижно ишчекивање. Посебно је занимљив Пеликанов осврт на светог Кипријана Картагинског, који је у време смртносне куге која је беснила у његовом граду написао дело De mortalitate, О смртности. На основу тог дела можемо да закључимо да се црква понашала сасвим другачије него данас. Тај пример никако не говори у прилог понашања цркве данас.
*Како су се црквени Оци ослобађали овоземаљских веза и без страха од смрти чезнули за вечношћу, за „битисањем са Христом“?
О томе сам писао у уводу књиге Против религије најзначајнијег савременог грчког хришћанског мислиоца Христа Јанараса, која ће ускоро да буде издата на словеначком […]. Да сажмемо: хришћанство се сигурно не би проширило по целом свету да шачица Јевреја који су побегли спасавајући своје животе у време Исусовог хапшења, касније није доживела нешто због чега су постали неустрашиви сведоци којима више није било стало хоће ли живети у овом свету још дуго или не. То је омогућено Васкрсењем Христовим и изливањем Духа Светог на апостоле.
Да су први проповедници трчали са „медицинском маском“ на лицу и проповедали „Не бојте се оних који могу тело да убију, али душу не могу да убију“, сви би им се оправдано смејали. Али очигледно је да смо ми људи данас – чак и они који себе називају хришћанима – веома далеко од ставова Павла и осталих апостола… Ако неко мисли да су апостоли били толико храбри јер нису знали за вирусе, бактерије и експоненцијалну функцију, која је у основи епидемиолошких модела, он је глупан.
*Није ли хришћанство религија живота и историје, а не источњачког презира према свету као илузији?
Нисам то мислио. Чежња за загробним животом, која припада самом хришћанском бићу, показује нам шта тачно значи бити спасен, у историји и животу. То не значи морбидну љубав према смрти или уморан отпор животу, већ превазилажење оба благодаћу Христовом – слободну љубав према животу и опуштен однос према смрти. Управо то доноси спасење, прихваћено непоколебивом вером. Наиме, Син Божји је избавио, како дивно каже аутор посланице Јеврејима, оне „који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање“ (Јев. 2,15).
Једна од најважнијих тема Добротољубља је стога „сећање на смрт“, односно дужност сваког хришћанина да буде свестан своје смртности и да радосно, сваког дана, очекује смрт. Дозволите ми само да цитирам Исихија, презвитера јерусалимског: „Ако је могуће, стално се сећајмо смрти. Ово сећање уклања у нама све бриге, сво ништавило. Оно рађа заштиту духа и непрестану молитву, неосетљивост тела и презир према греху. Истину говорећи, скоро свака врлина која је у нама потиче од сећања на смрт. Зато се користимо њиме, ако је могуће онолико често, колико се користимо сопственим дисањем”.
