Дана 6. фебруара 2022. год. када наша Црква прославља и празнује Преподобну Ксенију Римљанку, Светог мученика Вавилу и Преподобну Ксенију Петербуршку, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог Николаја у Ковачевцу.
Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Г. Јовану саслуживали су: јеромонах Серафим (Ракановић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, јереј Марко Стевановић, јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић.
Лепоти богослужења су допринели "Српски православни појци" из Београда.
У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао: „У Јеванђељу које смо данас чули говори се о једном царинику, богатом и грешном, човеку по имену Захеј. Када се тај човек сусрео са собом и са својом грешноћу, пожелео је да сретне Христа. Пошто је био малог раста, а Христа је увек пратило мноштво народа, он се попео дрво да би га одозго видео. Но, Сведидећи Бог можда је погледао у Захеја и када је видео његову жељу и вољу за сусретом он му је рекао: 'Захеју сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у твојој кући'. Можемо само замислити како се осећао Захеј, који је само желео да види Христа, а сада Христос каже да хоће да дође у његову кућу. Читав народ њега сматра грешним човеком, а сада Господ жели да буде у његовом дому. Христос каже да је већа радост на небу за једног грешник који се каје, него за деведесет и девет праведника. Већа је радост на небу када се један човек каје, а ових деведесет и девет је већ у праведности. Тај грешник када се каје, он се прибраја светој лози праведника и зато је толика радост.
Овој чуденосј приповести о сусрету Христа и Захеја претходио је још један чудесан догађај. Апостоли кажу да је истог тог дана Христос исцелио Вартоломеју слепог од рођења. Извуцимо поуку из ове разлике, драга браћо и сестре, Христос отвара телесне очи Вартоломоје, а Захеју отвара духовне очи да прихвати Јеванђење. Отвара му очи да би могао да сагледа себе, сву своју грешност, сву своју неправедност, јер је Захеј као цариник неправедно поступао, што он и признаје Христу током њиховог дијалога. Он хоће да се покаје. Он је пожелео, што је најважније, да се из корена измени. Покајање је, драга браћо и сестре, много веће од сваког греха. Али не оно покојање, када ми кажемо – кајем се и наставимо да грешимо. Не то, него покајање када смо свесни колико смо потонули, колико смо грешни, да смо својим падом повредили себе, али и Оног који нас је створио, Који је живот дао за тебе и мене, али што је најгоре у таквом стање ми не умемо да узвратимо љубав за љубав. Запамтимо, нико нас тако и толико не воли, колико нас воли Господ. Воле нас родитељи, жена, комшије, родбина, све је то лепо и све је то хришћански, јер тада међу нама постоји хармонији љубави. Родитељи се радују када је дете добро, али се још више радују када дете каже – оче, мајко, погрешио сам. Никада човек не личи толико на Бога, него кад човек скупи снаге да се покаје и затражи опроштај од оних које је увредио, али да замоли опроштај и од Бога.
Отварање очију духовних је веће чудо од отварања телесних очију. Бог нам је дао телесне очи да видимо творевину и да видимо лик другог човека и да сагледавајући лик другог видимо лице Божије, јер је сваки човек створен да буде икона Божија. А ми хришћани знамо како се понашамо пред иконом, понашамо се са поштовањем. И човек каже – ја волим Бога, ја поштујем Бога, али не могу да поднесем овог друог, овог поред мене. То је браћо и сестре прелест. Бог зна зашто нам даје другог, па макар он био и највећи грешник. Наша дужност је да волимо и такве. А то што он нас не воли то је његово проблем, ми кад волимо неког ми не можемо да осуђујемо. Ми ћемо га волети и молити се Богу за њега. Е то је важно! Да се молимо, јер не знамо да тај може бити и највећи грешник, али он се може покајати и шта ћемо онда ми? Ми који смо сматрали да смо праведни. Враћање духовног вида је важније од телесног вида. Кад човеку Бог отвори духовни вид тај човек види, дубље, шире и више од оног, који има само телесни вид. Такав човек може да види шта је у срцу другог човека. Но, такав човек се неће гордити, већ се трудити да сваку хришћанску врлину оствари у свом животу.
Захеј је био цариник, данашњим језиком речено био је порезник. Убирао је, по тадашњем закону, таксу за Римску империју. Постојао је пропис колико је морао да узме за окупациону силу, а све друго је могао да задржи за себе. У Јеванђељу видимо да је тако поступао, све што је претекло задржавао је. Да би преостало, морао је да закида. Знате како каже народ – закинуо ме је за срце, то значи да га боли. Али онај који закида не осећа бол другог. Јеванђеље каже да је био врло богат, а на царини нису биле велике плате, значи да је много више узимао, да је наносио бол његовим сународницима. Зато су цариници били веома омражени у народу. Ту видимо ону праву страну, а то је да Христос другачије поставља ствари. Христос другачије перципира. Захеј жели да види Господа, а Христос одлази још даље – дођи Захеју, додирни ме, оздрави, као она жена која је вером додаткла ресе Христове хаљине и одмах се исцелила од крвоточења. Видите шта је вера!? Ово је доказ да је Бог милостивији, него што смо ми људи, ми који смо врло брзи да у свом самохвалисању, да у својој самоправедности осуђујемо, да судимо, да упиремо прст у другог. Но, да ли икада упиремо прст у себе? Упиримо прст прво у себе, никако прво у другог, а кад сагледамо себе изнутра, онда никада нећемо упирати прст у друога и рећи да је други гори од нас. Самосагледавањем смо задобили смирење и нећемо оптуживати другог.
Они који су посматрали Христов долазак у Захејеву кућу, нису могли да виде шта је у срцу другог човека, кога он носи у свом срцу, а то не можемо видети док не погледамо у своје срце. Неко морас бити у нашем срцу: Бог или ђаво, добро или зло, вреднођа или лењост. Бог не суди по спољашности. Бог суди по ономе што је у нама. Ако човек носи љубав, он ће љубав износити својим делима пред друге, а ако има мржњу то ће и избацивати пред друге. Но, љубав оплемењује и друге, тј. оне око нас, а ако имамо мржњу она прво нас унакази, а онда начини штету и другима. У Јеванђељу чујемо да су Захеју сметали људи да видимо Христа. А ко нама смета да видим оХриста? Смета нам гордост, сујета, немање подвига, лењост, а изнад свега и испред свега смета ми моја гордост. Гордост не да човеку да сагледа себе, али му даје полета да друге осуђује, да о њима ружно говори или како каже народ – напад је најбоља одбрана. Ја кријем своје стање, али хоћу да обелоданим грех другог. Покриј грех ближњег, па ће Бог покрити твој грех, каже светоотачко предање.
Нека би нам Бог помогао, драга браћо и сестре, да ми чујемо стално ове рече које Христос упутио Захедју: 'данас ми ваља бити у твојој кући'. Рецимо: хоћу да се очистим, јер човек је изгубљен кад чини зло и кад мисли и када говори о злу. Нека нам Господ помогне да и ми дођемо до спознања Јевнађеља, као што је дошао Захеј, да би кроз Јеванђеље себе видели, да би крзо Јеванђеље видели и спознали благу и радосну вест.“, закључио је Епископ Јован.
Извор: Епархија шумадијска
