У суботу, 05. фебруара 2022. године, када наша света Црква прославља Светог свештеномученика Климента, Епископа анкирског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог архангела Гаврила у Шопићу надомак Лазаревца, архијерејско намесништво колубарско-посавско.
Мноштво верног народа окупило се да дочека свог Архијереја у радости пројављивања пуноће Цркве Божије и сусрета са Господом у Светој Тајни Причешћа.
Епископу су саслуживали: архимандрит Доситеј (Радивојевић) Хиландарац, настојатељ манастира Ћелије, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Влада Димитријевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Никола Урошевић.
Благољепију сабрања допринело је појање “Србских Православних појаца” из Београда.
Богонадахнуто беседећи након прочитаног Јеванђеља, Владика Јован је поучавао окупљене вернике: “Јеванђеље је књига над књигама и наука над наукама. Ни у једној књизи није тако описан смисао и значај нашег живота нити су дата решења за све животне проблеме, као у Светом Писму. То је наука коју је писао Господ наш Исус Христос, наука са Неба. Нема ни једног имена под небом којим би се људи могли спасити осим имена Господа Исуса Христа. Само Господ нас може спасити, подићи, дати снагу и моћ да се боримо са видљивим и невидљивим непријатељима. Он нам даје снагу да се боримо и са самима собом. Највеће невоље нас и сналазе због нас самих. Зато свети оци и говоре да је највећи победник онај који победи себе, своју сујету, гордост, злобу, пакост... Све оно чега се Христос не дотакне не може бити спасено и ко се Христа не дотакне не може бити спасен. Ван Христа и Цркве Христове нема спасења. Све оно што не увире у Литургију и не извире из ње не може бити спасено. Сабирамо се на Литургију у име Онога који је створио небо и земљу и Који спасава читаву творевину, а на првом месту човека. Христос је наш пут, мукотрпан, али истрајан за свакога ко има веру у Спаситеља. Једино је Господ могао да нам каже да је он Пут, Истина и Живот. Овај Христов пут води у Царство Небеско. Онај други пут, који ми стварамо по нашој вољи и жељи, он нас води у царство таме и муке, у коме се душа човекова одваја од Бога. Христос себе назива “вратима” кроз која ће овце проћи и наћи пашу, храну. Та храна је за нас Свето Причешће. Причешћујући се ми се сједињујемо са Богом. Тако усељавамо Бога у себе. Важна поука данашњег Јеванђеља је и у речима у којима Господ каже за себе да је Он Пастир Добри, који свој живот полаже за своје овце. Ово је најпре поука нама свештеницима. Треба да се запитамо шта је то дужност пастира? Ми овоземаљски пастири треба да се угледамо на Господа као Пастироначалника. Дужност пастира је да чува овце да их вукови не растргну, а дужност оваца, словесног стада, је да слушају пастира и буду уз њега. Дужност словесних оваца је да имају веру и поверење у пастира, а пастири морају имати јаку, јеванђелску, живу веру у Господа. Таква вера подстиче и стадо на још већу веру. Пастирима је много дато, али ће се од њих много и тражити. Бог нас воли више и од наших родитеља. Због те љубави и ми треба да заволимо Бога, кроз веру, добра дела и испуњавањем хришћанских врлина. Човек је велика тајна. Свако ко хоће у ту тајну, суштину људског бића, да уђе мимо Бога, обичан је лупеж и лопов. Људски род је тор из данашње јеванђелске приче. Докле год смо у тору Божијем, у Цркви Христовој, ми имамо наду на спасење. На том Христовом тору имају само једна врата, а то је Христос. Све што не уђе у Христа и не изађе кроз Христа и чега се Христос не дотакне, не може бити спасено. Изван Христа не можемо ништа добро да чинимо. Са Богом можемо све. Можемо да испунимо Јеванђеље и то у потпуности, вером у Христа. Господ нам даје моћ, снагу и силу за то дело. Ако човека не упознамо преко Бога нећемо га до краја упознати. Исто тако и Бога упознајемо преко човека, зато што је човек слика и прилика Божија. Зато Христос и каже да онај који улази на врата тора јесте пастир овцама. Шири смисао овде реченог односи се на људски род, а ужи на човека и његову душу. Да ли бринемо о својој души и чиме је хранимо? Ако и овоземаљско тело не хранимо добром храном, оно неће бити здраво. Ако душу не хранимо божанском храном, она ће умрети и пре него што умре наше тело. А душа је вреднија од целога света. Све што је логосно, боголико, зна и чује Христа и бива послушно Христу. Ако не слушамо Бога, нећемо моћи никога да послушамо. Христос је једини срцезналац. Он боље зна наше срце и од нас самих. У нашем срцу поред добра има и зла, и истине и лажи. Шта ће победити у нама зависи од тога шта хранимо у себи. Зато треба да се предамо Христу, јер нас он једини може увести у Рај. Вером Бога усељавамо у себе. Што већа вера, то више Бога у нама. Што више Бога у нама, то више љубави и милосрђа у нама, више свега онога што човека чини човеком. Прави човек, човек Божији је само онај који Христа носи у себи и Христом живи. Ономе који има вере, све је могуће. Верујмо Христу као једином нашем Пастиру. Слушајмо глас Његов како бисмо кроз Њега и Његова врата ушли у Царство Небеско. Предајмо се Христу као нашем једином и правом пријатељу, јер нас никада неће оставити.”
Извор: Епархија шумадијска
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
