Хрвати су крајем 20. вијека оформили државу. Када сагледамо околности под којима се то десило, закључујемо да је један од предуслова за стварање те државе био нестанак Срба са територије на којој је она створена.
У два маха, у петој и десетој деценији двадесетог вијека, дошло је до неописивог, крвавог злочина над Србима, што је овај народ довео до истребљења и његовог свођења на занемарљив проценат у данашњој Хрватској. Средином 20. вијека Срби су масовно убијани и на силу превођени у другу вјеру, док је крајем истог стољећа стотине хиљада Срба протјерано из Хрватске. У овој другој прилици, Срби су покушали да се физички и војно одбране од хрватског насиља, али то је учињено неспретно и безуспјешно.
Послије свега, данас на почетку 21. вијека, најистакнутији хрватски појединци величају Павелићево дјело. Дјело човјека који је предводио покољ Срба у НДХ. Зашто је нестанак Срба схваћен као предуслов да настане хрватска држава, и зашто та држава и данас одише антисрпским настројењем, као својеврсним покретачким духом?
Умјесто постављања ових питања, могао бих једноставно да мрзим Хрвате цијелим својим бићем. Да их мрзим до краја свијета и вијека, због ране коју су ми нанијели, ране дубље од бездана…Међутим, ако за себе и за њих потражим неке дубље разлоге постојања, морам да размислим, да потражим објашњење, да разумијем сукоб који нам се десио, да размислим о томе зашто су нас ранили, и о томе чија је рана дубља и крвавија. Наша – рана и поремећај оних који су убијени и протјерани, или њихова – рана и поремећај оних који су обузети жељом да нас нема… Мислим да нешто од тих разлога станује у начинима и мотивима којима су стваране државе ових народа кроз вјекове историје.
Од Средњег до Новог вијека
Од 13. до 15. вијека Срби живе зенит свог државног успона и политичке слободе, и тако граде идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз. А све то граде на темељима универзалне хришћанске вјере и под утицајем православног „византијског комонвелта“. Хрвати у тим стољећима живе као поданици Угарске, са менталитетом поробљених Словена, који у туђем царству чекају прилику за остварење своје политичке слободе.
Проћи ће вјекови тежње и надања да ће они (Хрвати), на пространој територији западно од Дрине, а јужно од Беча и Пеште, и источно од јадранске обале, – формирати своју аутентичну, словенску, хришћанску државу. Мијењали су се окупатори…Турци, Млечани, Њемци (Хабзбурзи)… и сабрао се готово читав миленијум тих и таквих надања. Све то вријеме Хрвати живе у различитим аутономним јединицама ових царстава. Те јединице својим називима (именима) говоре о постојању свијести о хрватској народној посебности, али та аутономија није ни близу онога што бисмо могли назвати политичком или културном слободом. Повремено имамо и покушаје да се подигне устанак (нпр. Зрински и Франкопани у 17. вијеку), али то је било без успјеха и без нарочите народне масовности.
Истовремено, и на истом, већ описаном простору, заједно са Хрватима живе и Срби. Њихов број је нешто мањи, њихова духовност и култура су другачији, али политичка судбина Срба на просторима западно од Дрине, истовјетна је оној хрватској. Поданици туђег царства који су етнички, језички и историјски нешто друго у односу на Беч и Пешту. Сви они дакле, са историјским стрпљењем и упорношћу, чекају ослобођење.
На другој страни, источно од Дрине, Срби живе у знатно већем броју. Њихова велика и снажна држава се, у 15. вијеку, угасила под турском најездом. Међутим, иако живе као поданици Османског царства, Срби су сабрани око Пећке Патријаршије. Патријаршија је израз њихове духовне слободе у политичкој поробљености, али и споменик, свједок некадашњег значајног земаљског царства. Патријаршија је свједок могућности коју су Срби остварили. Могућности да се у мору васељенског православља, од Египта до Кијева, оствари сопствени богослужбени и културни, стваралачки израз. Поред тога, народно предање чува један засебан културни драгуљ – родољубиви циклус пјесама. Њега генерацијама преносе народни мудраци и гуслари, и он представља препјевану Библију, преведену античку трагедију, и уз Цркву и њену дјелатност, тај умјетнички поетски спјев чува снажну државотворну свијест Срба.
Отуда, код Срба у вријеме турског ропства, имамо низ значајних народних устанака и плодних духовних и културних обнова, који свједоче њихову народну виталност. Доба патријараха Соколовића; устанак Срба крајем 16. вијека; дјелатност патријарха Гаврила Рајића и Светог Василија Острошког током 17. вијека; нови устанци крајем 17. вијека и велике сеобе које су покренуте након пропасти устанака; политичка аутономија, а потом и самосталност територије Цетињске митрополије….
Нововјековни сусрет у измјењеним околностима
Рекли смо да на западним просторима Срби и Хрвати дијеле заједничку судбину поробљених Словена, под различитим управама Угарске, Венеције и коначно – Бечке монархије. Све су прилике да је, на тим просторима, до краја 17. вијека, број Срба био знатно мањи од броја Хрвата. Али духовни и историјски споменици свједоче о српском присусутву у Хрватској, још од 14. вијека, па и од раније. Мислим да је несумњиво да до овог периода, немамо ништа што би личило на антагонизам или сукобе између ова два народа. Можда је један од разлога за такво мирољубиво стање између двије различите конфесије истог или сличног етноса, тај што ни један од њих нема политичку власт над овим другим, и што нико од њих нема могућност да створи државу. И једни и други су под влашћу страног народа, страног језика и – јаке, моћне стране државе.
Исто тако је несумњиво, да су до 18. вијека Хрвати посматрани као доминантан словенски народ на овим просторима. То ваљда због њихове бројности, али и због њихове конфесионалне блискости са Бечом и Пештом, у односу на оне Србе који су до тог времена живјели на тим просторима. Покушавам да замислим како се хрватски народни идентитет формирао кроз ово стрпљиво и упорно чекање да се са адреса западне, римокатоличке, хришћанске Европе (Беч, Венеција, Пешта, Рим) добије „признање посебности“, „право на живот“, „дозвола за градњу сопствене куће“. Сво то вријеме Срби могу бити „добри сусједи“, – бројчано су маргинални…а могући су сарадници на послу политичке еманципације.
Међутим, вихор аустријско-турског рата с краја 17. вијека, који је донио велико страдање и сеобе Срба у самој Србији, заувијек је промијенио хрватско-српске односе на територији данашње Хрватске. У двије велике сеобе, до средине 18. вијека Срби су значајно населили ове просторе и повећали свој дотадашњи број. Но, поред увећања броја Срба, значајно је и то што се мијења и јача српски политички утицај. На просторе Хабзбуршког царства долази главом и брадом – српски пећки патријарх са својим епископима. И то не било који патријарх, него угледни Арсеније Трећи, који је у сталној преписци са Јерусалимским патријархом и који ужива велики углед у православном свијету. Уз то, Срби добијају значајне политичке привилегије од бечког цара, што их суштински чини засебном адресом за политичке преговоре, у односу на Хрвате. Крајем 18. вијека, у три административне области Аустријског царства (Хрватска, Славонија и Крајина), само су у Хрватској Хрвати у значајној већини у односу на Србе, док је у Славонији њихов број подједнак, а у Крајини – Срба има више.
Шта се десило? Хрватски простор нијесу населили ни Татари, ни Кинези, него њихови крвни и језички близанци, њихови „двојници“ који су друге вјере и који (кроз патријарха и касније кроз Карловачку митрополију) доносе снажну државотворну свијест. Да су то били Татари или Кинези, ма у коликом броју, хрватски идентитет и њихова перспектива политичке еманципације не би, на тај начин, била угрожена. Овако, са повећањем броја Срба, и са снажењем њиховог политичког утицаја, – попуњава се или макар дијели на пола, оно мјесто које су Хрвати вјековима пројектовали и назначили сами себи, у вјековној чекаоници за ослобођење Словена поробљених од хришћанског Запада. Потлачени Словени на рубу великог царства који чекају осамостаљење – више нијесу само Хрвати, већ и Срби! А простор је премали да би се размишљало о двије државе. Из хрватске перспективе – Срби су заузели њихово мјесто, мјесто за градњу домаћинства о коме смо говорили на почетку текста. И што је још теже, добили су га од оних (привилегије које је Беч давао Србима) који саме Хрвате држе у дугом историјском чекању. Испрва, та мука се није толико осјетила, нити су је Хрвати били свјесни, па се у револуционарном таласу средином 19. вијека, Срби и Хрвати појављују као саборци. Међутим, већ коју деценију касније на историјску сцену ступа први модерни хрватски политичар и идеолог, расиста и антисрбин Анте Старчевић, који ће, тако природно, добити епитет „оца домовине“.
Можемо само да наслутимо тјескобу коју је нарастајући, револуционарни хрватски национализам осјетио, када је у националном буђењу 19. вијека, поред себе затекао свога „двојника“ који га суштински негира у претензијама да оствари идолопоклоничку, антихришћанску накану – стварања чисте националне хрватске државе. Наравно, сваки други европски национализам тога времена није био ништа мање безбожан и ништа мање антихришћански. То је просто био дух времена, и мање-више исто се може рећи и за српски национализам, макар за неке његове политичке изразе. Оно што хрватски национализам разликује од других је изражено антисрпско, расистичко настројење (Старчевић, Франк, Кватерник…). А оно опет, због свих горе изнијетих разлога, можемо назвати разумљивим психолошким и емотивним поремећајем. То је дакле поремећај чије коријене разумијемо, али га ничим не можемо оправдати нити подржати.
Етнички Хрват је политички заспао у 11. вијеку као неко ко је имао самосталну римокатоличку краљевину са краљем и поданицима који говоре словенским језиком, а пробудио се у 19. вијеку, као нововјековни националиста, који не може да добије исту такву краљевину, јер поред себе има себи сличног, али духовно другачијег, … можда би се могло рећи – самосталнијег и политички зрелијег. У сваком случају, поред себе има неког (довољно сличног себи да се од њега не може дистанцирати и довољно различитог да га не може апсорбовати) – да се осјети угроженим што са њим мора да дијели своје идеале.
Бијес, тјескоба, завист … то су темељне емоције на којима је настајала идеологија Анте Старчевића. Каква супротност у односу на, рецимо, оближњу Швајцарску, у којој је историја односа међу различитим (а сличним) народима и различитим (а сличним) вјероисповјестима, донијела конфедерални суживот, у оно вријеме када Старчевић позива на прогон Срба из Хрватске. Старчевићеве емоције су према томе налик емоцијама библијског Каина. Завист и тјескоба који помућују моћ расуђивања. Друга димензија ове трагедије лежи у чињеници да Срби (попут библијског Авеља), нијесу могли ни да наслуте каква се неподношљивост рађа код словенског брата. Најприје зато што су и они, за аустро-угарске прилике, били само потомци намучених и расељених, а све те привилегије које су добијали од цара, и даље су их чиниле грађанима другог реда. Није било начина ни разлога да Срби предвиде како их братске очи виде у облику узурпатора и претендента на мјесто вјековима предвиђено само за Хрвате. Да, – онда када нема Бога, и када, као посљедица безбожне мисли, нема стрпљења за друге људе – убиство…нестанак Срба…то је било једино разријешење хрватске тјескобе…
Како даље?
Овдје је нужно појаснити неколико ствари. Наравно да у хрватском народу јесте било, има и данас, и биће увијек, огроман број оних који траже Божији благослов, који ишту цивилизовани суживот са другима. Ту је било и биће оних којима је на срцу неки облик заједничког политичког живота са Србима. Од хрватског националног буђења средином 19. вијека, па до данас, на историјску сцену су ступали Хрвати који су свој народ водили у правцу узвишенијих и племанитијих идеја од оне Старчевићеве.
Тако исто, и у времену два велика српска страдања у Хрватској, велики дио хрватског народа је ћутао под репресијом и у страху за сопствене животе. Неки су и положили животе да би стали у одбрану Срба. Међутим, овдје говоримо о томе да су постојали предуслови у колективној свијести да у једном моменту Загреб Хитлерову војску дочека са цвијећем; да будући кољачи Срба, без трага отпора, успоставе државу у Хрватској, и да крајем 20. вијека 200.000 Срба напусти Хрватску са колективним одушевљењем већине хрватског грађанства. Постојали су реални услови за зло које се десило, исто као што су постојали реални Хрвати који су се том злу противили.
Зашто данас, послије толико времена, и послије посљедњег великог прогона Срба 1995.г., доминантна политика у Хрватској нема друге оквире ни другачији пут од оног да се народне вође сликају на Павелићевом гробу, да цијели стадион скандира усташки поздрав, и да народне масе ломе и прогоне натписе са ћириличним писмом?
Зашто? То је сада друга страна исте приче. Посао о коме је маштао Старчевић, скоро да је доведен до краја. Срба нема ни у приближном броју, у односу на њихово бројно стање прије усташког покоља и прије Туђмановог разрачунавања са сопственим суграђанима. Хрвати су остали сами у својој кући.
То је била жеља помрачених умова. Остварила се жеља помрачених умова! И сад треба живјети у тој кући. Кући у којој је убијен брат, из које је протјеран брат, из које је прогнана различитост. Кућа одјекује подсјећањем на прошлост. Остао је домаћин сам са својом савјешћу. А то стање је поново тјескобно и тешко…
Има ли помоћи, и ко може да помогне Хрватима у превазилажењу таквог стања? Посљедњег стања које је горе од првог – према ријечима јеванђеља. Да би се хрватско друштво ослободило тога стања, да би се умирила савјест у сопственој кући – поново су потребни Срби. Али не Срби као објекат мржње, као адреса за излив нове тјескобе… него као неко ко ће својим присуством, својим животом и постојањем, да излијечи смртну рану на оба срца. Живот и опстанак Срба у Хрватској, пут је изљечења и деконтаминације. То је могућност да се коначно, простор данашње државе Хрватске, покаже као поље на ком је могуће градити пространо домаћинство, вишеспратну кућу, двориште са више улаза… Биће то богатија и снажнија држава, биће то човјечански однос два брата, у коме сваки од њих, у овоме другоме види бољег и племенитијег – самог себе.
(Текст је објављен на сајту Митрополије црногорско-приморске 7. 8. 2016. године. Писан је и објављен у сусрет почетку рада заједничке комисије СПЦ и Римокатоличке цркве, а у вези са спорним питањем канонизације Алојзија Степинца.)
Извор: Етос
