На трећу недељу Великог Васкршњег поста, Крстопоклону недељу, служена је Света Литургија у подгоричком храму Великомученика Ђорђа – којом је началствовао Архијерејски намесник подгоричко-колашински, протојереј ставрофор Гојко Перовић.
Високопречасном проти саслуживало је свештенство овога светога храма: протојереј Мирчета Шљиванчанин, старешина Цркве, протојере-ставрофор Милета Кљајевић, јереј Блажо Божовић и ђакони Иван Црногорчевић и Лука Павићевић.
Благољепију Богослужења својим појањем допринео је хор Свети Сава, под руководством хоровође и диригента Снежане Поповић.
Прочитавши јеванђелско зачало, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се потом началствујући свештенослужитељ, прота Перовић, рекавши да у ову трећу недељу Часног поста, износимо Часни крст на средину храма – да га целивамо и да се пред Крстом Господњих Страдања поклонимо.
Прота Гојко је потом указао да је више разлога зашто је Црква устројила такав поредак – да се баш сада на средину поста, клањамо Частом крсту;
,, Прије свега, износећи Часни крст на средину храма, ми се подсјећамо на каквом смо путу, гдје смо пошли, куд смо кренули !“
Отац је казао да овај труд молитвени, подвижничи, Часног Васкршњег поста – зна некад сам по себи и да занесе човека и да човек, молећи се Богу, идући у Цркву, палећи свијеће, читајући молитве – се затвори у неки свој свет, да о Богу не мисли нити о другим људима; него да умишљено сматра да ето, он нешто пости, он се нешто труди, нешто пребира своје грехе, какав сам, овакав сам, онакав сам… Говорећи, Боже опрости ми ово, опрости ми оно… А кад га питамо, указао је прота, и када га сретнемо (а срели смо вероватно такве људе можда и такве свештенике) – боље да га ништа не питамо.
Али “он пости“ – казао је прота, рекавши, да је он уронио у дубину своје неке греховности, која јесте таква, каква је, – и он одатле, не мрда.
,, И не само онај који пости, него и онај коме је Бог дао нешто велико, а посебно онај коме је Бог узео нешто велико, који је остао без некога, најближега; такав зна да се забоде у дно дна, и да не мрда одатле – иако је пред њим Бог који му је и дао то што му је узео, и који ће му вратити то што му је узео. “ – нагласио је отац
Подвукавши да нити добитак нити губитак – у овоме животу никаквога смисла нема, – ако не гледамо у Онога који нам то све даје.
Зато су премудри Оци Цркве, објаснио је отац, у своме обраћању добро урадили, када су на сред поста, када смо кренули да се молимо и подвизавамо – ставили Крст Господњи, да се сетимо, – због Кога ми све то радимо?
,, Јер нема такве себичности, ни такве умишљености, ко што има у духовном животу ! Умишљени су и доктори, гуслари, пјевачи, спортисти, милицајци… сви… “ Али, када кренемо Божијим путем, и када нас ту тресне умишљеност – да смо ми неко и нешто, јер смо почели тобож нешто да радимо… И ако нас нека туга, мука и несрећа ухвати неописива – нема мрдања из те рупе, подвукао је прота – уколико не погледамо Господа Који Страда, казао је прота Перовић у својој беседи, на Крстопоклону недељу.
,, Тај Бог Који управља и небом и земљом, Творац, Сведржитељ, Свемоћни, Свевидећи – наш Бог, нас хришћана – није само Онај који стоји неђе са небеса, дрма, тресе и пријети – да ако не будемо добри, да ће нас казнити. !“ указао је отац, казујући на Христа Распета Који виси на Крсту, говорећи:
,, Погледајте нашега Бога! Какав је. Разапет на крсту. Сишао међу људе да буде као ми и претрпио је свако људско зло. Знао је шта му спремају. Знао је шта га чека, знао је какви су људи – због тога је и коначно дошао међу нас и знао је да са људима не може проћи боље ни другачије, него што је прошао. И лагали су за Њега, и намјештали Му суђења Која Му не припадају, – и на крају Га Разапели…
Добро размислите… подсетио је отац. Сваки од оних људи је рекао – нијесам ја крив. Пилат је рекао – Ја бих га најрадије пустио. Пилатова жена је рекла – Пусти га. Они фарисеји су рекли – ми би га убили, ал не можемо без Пилата… Апостоли су рекли – ако те ко дира, ми ћемо бити ту.
Ђе су? – упитао је началствујући свештенослужитељ. Разбежали су се.
Значи, сваки је прјеварио. Сваки – казао је отац Гојко, нагласивши да је остао Сам на Крсту, Разапет да крвари, – остављен и преварен од свих.
,, То је Човјек. Бог-Човјек (зато је Пилат рекао Ево човјека).
Упитавши потом – какав је прави човјек ? – одговоривши -преварен, напуштен, остављен… и наравно, наређен да умре, као и сваки човјек. Па и овај човек који је Богочовек; јер је и Њему смрт припремљена јер се и Он смрти дохватио.
Могао је да дође међу нас, казао је отац, да нас поздрави па да оде – међутим, не. Он је остао – док и смрт није окусио. И зато је смрт саставни дио наших живота, објаснио је отац, казавши, да је Крст постављен не само да нас подсети – одакле смо кренули и куда смо пошли, него и шта нас чека до краја овога Поста – а чека нас Господње Страдање.
,, Свака наша невоља, сумња, тема – ако није повезана са Господњим Страдањем, бесмислена је. Нема смисла, нема краја и нема рјешења. А ако је повезана с Господњим Страдањем – онда нас чека Васкрсење, вјечни живот, бољи од онога који сада живимо; и надопуна свакога нашега недостатка. “
Зато – наше је само, да стојимо у тој вери, нагласио је отац, у вери Господњега Страдања, Гроба – и ако Бог велики да, да дочекамо и Светло Христово Васкрсење – подвукао је прота, у подгоричком храму Светог Ђорђа.
А сви они који су се припремили постом и молитвом, приступили су затим присаједињењу Светим Христовим даровима.
У Светогеоргијевском дому настављено је заједничарење уз пригодно послужење, за које се овом приликом побринула вероучитељица Снежана Поповић, са својим ученицама.
