У другу недјељу Часнога поста Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу. Епископу је саслуживало свештенство Саборног храма уз молитвено присуство и учешће вјерног народа.
Бесједа Епископа Григорија у прилогу вијести:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, и овај одјељак из Светога Јеванђеља говори нам о оном што треба да научимо читајући Јеванђеља и чему треба да се учимо читавог живота а то је какав је наш Бог, какви смо ми људи и у чему то ми људи гријешимо.
Ова прича нам каже како је у оно вријеме био неки човјек одузет или парализован, што значи да није могао ни да хода, морала су четири човјека да га носе. Људи су се окупили у Капернауму да слушају ријеч Учитеља Исуса Христа. Због мноштва људи који су се окупили сва врата куће у којој је говорио Исус била су закрчена. У том крају куће су имале равне кровове па су људи разоткрили кућу да би узетог спустили пред Господа Христа. Тада ће се одвити један дијалог у ком се открива какав је он а какви смо то ми људи. Христос каже опраштају ти се гријеси твоји… устани узми одар свој… Он га исцјељује од његове муке, његове парализе а уједно му опрашта гријехе. Како људи реагују на то? Људи каже Христу како Он нема права то да ради јер само Бог може опраштати гријехе. Зашто то људи кажу, браћо и сестре? Зато што смо ми пали у гријех а тај гријех се огледа у томе да се ми не радујемо срећи другога. Не можемо да кажемо како се радујемо несрећи другога него смо више сажаљиви, па када видимо да други не може да хода, не може да прича, или је болестан, нама је жао, али често помишљамо како је добро да ја нисам тај. Међутим, када се догоди овако нешто, када дође до исцјељења, и не само исцјељења него и до опраштања гријехова, ми се тада растужимо.
Био је једном један велики митрополит који је истовремено био и љекар, звао се Антоније Блум, Рус по националности. Рођен у Лозани, живио је у Лондону, школовао се у Паризу, као љекар учествовао у Другом свјетском рату… Након сусрета са Богом тајно узима монашки завјет и касније постаје митрополит. У једној својој књизи он описује како је посматрао људе који долазе својим сродницима или пријатељима у болничку посјету. Ако би болесник на питање како је, одговорио да му је веома тешко и да ће можда умријети, људима би се у том моменту отео један мали осмијех на лицу а ако би рекао како му је добро и да иде на боље, онда би им се отела једна гримаса која разоткрива унутрашње разочарење.
Такви смо ми пали људи! Зато нам је потребан Бог. Ми смо отишли у погрешном правцу, ми се на радујемо срећи другога, радости другога, успјеху другога него нас увијек успјех, срећа и радост другога непријатно изненади и разочара али, браћо и сестре, против тога морамо да се боримо. Борићемо се тако што ћемо ићи у сретање или сусрет Христу и што ћемо читајући Јеванђеље уједно учити из Јеванђеља. Против тога морамо да се боримо напором, да ослушкујући чујемо шта се то у нама дешава, зашто сам ја тако лош ако је неко добар.
Сјећате ли се приче када Христос даје по динар свима, и онима који су дошли у први и онима који су дошли у посљедњи час? На приговор неких зашто је тако ,,неправедно” учинио, Христос одговара питањем зашто сте ви зли ако сам ја добар. Доброти се морамо учити тако што ћемо поћи испочетка. Господ је човејка створио за доброту али ми смо своје лице окренули од доброте и покушали смо без Бога достићи нешто друго. Сада је неопходно да схватимо како смо погријешили и да нам је неопходан Бог да бисмо достигли ту доброту, такву доброту какву Он има. Он не само да каже устани узми одар свој, него и каже опраштају ти се гријеси твоји. Шта је од овога важније за човјека одузетог? Важније је да му се опросте гријеси. Зашто, драга браћо и сестре? Зато што нас наши гријеси везују, видљиво или невидљиво, они нам одузимају снагу, они су као бршљан који зелени а дрво се суши. Тако и наши гријеси, они нас опашу као бршљан и црпе из нас животне сокове, зато морамо бршљан да одсјечемо у корјену да би се он осушио а дрво спасило. Зато нам је, браћо и сестре, потребан пост јер кроз пост сушимо оно што је трње сагрјешења и бршљан што нам одузима снагу а јачамо сокове животне који хране дрво нашег живота.
Треба да пазимо на себе. Ако мало будемо пазили како се понашамо схватићемо како се и нама отимају те гримасе које нису добре, то је одлика човјека који је грешан. Да бисмо избјегли све то потребан нам је Бог. Зато ми данас овдје долазимо у цркву. У цркву идемо да се исправимо, да се прочистимо, да се просветимо и да се нама догоди оно што се догодило одузетом а то је да и нама Господ каже опраштају ти се гријеси твоји. Многи људи ће вам рећи како не може свештеник да вам опрашта гријехе и то је тачно, не може свештеник али може Бог. И ви овдје не стојите пред свештеником, нити ја овдје стојим пред собом него и ви и ја стојимо пред Богом и заједно тражимо милост, опроштај сагрјешења и да нас ослободи од ужади којима смо везани а Он најбоље зна чим смо ми везани. Дај Боже да нам се то данас догоди, да устанемо и да идемо. Амин, Боже дај.
