У оквиру циклуса предавања током Великог поста, Српска православна црквена општина которска јуче је угостила ђакона Павла Љешковића, професора Цетињске богословије. Тема предавања у ризници СПЦО био је “Подвиг у канонима Православне цркве”.
„Подвиг је уписан у човјекову природу. Још у Рају имамо заповјест Господа Адаму да не једе са дрвета познања добра и зла, што је један облик уздржања и подвига. На Запaду нпр. људи који су отпали од хришћанства, замјену за своју, односно религију својих ђедова и отаца, траже у далекоисточним религијама којима је подвиг и аскетизам такође иманентан. Такође и савремени нпр. еколошки покрети, садрже много што шта религиозног у себи, а такође и подвижничког. Међутим, често су то, како Никодим Милаш у коментарима канона, каже неразборити подвизи, или неразборите аскезе“, казао је ђакон Павле Љешковић.
Милански едикт (4. вијек) је, рекао је даље, велики потрес у црквеном животу. Пред крај живота светог цара Константина у његовој империји је свега 10% хришана, у Риму их је било око 5 %, а највише у Александрији око 70.000.
„Прва велика промјена из тог периода била је да свештеници добијају благослов да сами служе литругијује. Друга да, они хришћани, који су жељели да сачувају оно испосничко, подвижничко, аскетско, мученичко, почињу да одлазе у пустињу у неке неприступачне предјеле и на тај начин је настало монаштво“, казао је ђакон павле Љешковић.
О чудној, како је рекао, заједници која се тада појавила и јако брзо ширила, говори Гангрски сабор (Гангра главни град провинције Пафлагоније у Малој Азији). Одређене нереде је и у Цркви и у царству стварала, толике да је сазван сабор на којем је било 13 епископа и који је донио 21 канон.
Епископ Атанасије Јефтић у својим коментарима канона поменуту заједница назива „анархистичком сектом, самовласних аскета“.
Након осврта на суштину анархизма, који се иначе реално по први пут јавља у 19. вијеку, ђакон Љешковић је казао да је „много важно учење 21. канона поменутог сабора у којем се „сума сумарум“ налази и суштина предањског православног хришћанског погледа на подвиг.
„Наиме, ту нам се каже да онај човјек који се подвизава не треба са неким преузношењем да гледа на човјека који не узима такав подвиг на себе. Није суштина подвига да би се ми гордили у односу на друге људе. Шта то значи пренесено на наше вријеме? Ми сви познајемо неке људе који су номинално православни хришћани, чланови Цркве. Међутим, не иду често у цркву, ријетко кад дођу, не посте, не причешћују се. Нијесмо ми позвани да гледамо на њих са висине и да их осуђујемо због њихових поступака. Уосталом, ми смо овдје имали литије прије двије године. Знамо и да је добар дио баш таквих људи, таквих вјерника, изнио литије и да су многи били привођени и на разне начине доживљавали страдања“, казао је ђакон Павле Љешковић.
Назначио је и како човјек никада не зна када ће се пробудити љубав према Богу, и да зато и не треба осуђивати друге људе.
„Даље, у том канону нам се говори да подвиг мора да буде са смиреношћу и са богопоштовањем. Објашњава се да је суштина подвига да заправо стекнемо смирење и да почнемо да живимо за друге и да коначно почнемо да примјећујемо друге људе око себе. Под тим богопоштовањем се мисли на истинско богопоштовање, на истинску вјеру, на православну хришћанску вјеру, јер се баш у том канону каже да треба да поштујемо оно што имамо у Светом писму и у Светом предању. Никаква нова учења нам нису дозвољена“, казао је ђакон павле Љешковић.
Подсјетио је и на интервју познатог редитеља Живка Николића гдје је казао да је Петар Лубарда најбољи сликар зато што нема сувишних потеза кичицом и да се ту налази тачно оно што и треба да буде, па тако и поменути канон каже да оно што нам је потребно за спасење налази се у Светом писму и да би нам било каква друга учења само штетила души. „Даље у том канону се каже да хришћанство доноси свијету нешто ново да смо сви једнаки пред Богом, без обзира на пол, социјални статус и на све остало и наравно да се треба бринути о потребитима и сиромашнима, али и да не треба одбацивати богате људе који су до тог богатсва дошли на поштен начин и који су искрено вјерујући људи“, рекао је ђакон Павле Љешковић.
Такође , као важно је истакао да 21. канон брак назива благословеном установом.
„Брак се, поред наравно монаштва, назива подвижничким путем и благословеном установом. Шта то значи пренесено на наше вријеме, односно колико је тај сабор и тај канон негдје актуелан? Веома је важно да човјек, који уђе у свету тајну брака, да се труди да је очува и да сачува своју породицу. У наше вријеме је то све теже, све више се у старијој доби улази у брак. Постоји и тај утицај Холивуда гдје се тражи неки савршени партнер, финансијска лагодност, обоје да раде и то врхунске послове, да могу дјецу да школују… Само тако ћемо у брак. Дешава се да људи у неким каснијим , тридесетим годинама уђу у брак, а тад су то већ формиране личности, навикле на самосталан начин живота и много је тешко да се тада уклопе у неку заједницу. Зато се све више бракова разводи, а управо овај канон говори да је поента у томе да се очува брак. Да се љубав највише пројављује у том смиреноумљу и трпљењу, како се каже у канону. Муж треба да истрпи жену, жена мужа, треба да истрпе дјецу и њихове потребе и због тога је овај канон важан и савремен јер нас поучава и упућује на такав један пут“, казао је ђакон Павле Љешковић.
За ригоризам везан за месалијане у 4. а затим и у осталим вјековима, каже да се често пројављује и у наше вријеме.
„Због тогс је важно да, онда када се подвизавамо, када постимо и када се Богу молимо, да то, како канон каже, чинимо са смиреноумљем и са истинским богопоштовањем, јер циљ нашег подвига је Царство небеско и управо тим ријечима, којима се завршава Свето писмо и Књига откривења „да дођи Господе Исусе“, они нам указују на ту изворну хришћанску усмјереност ка последњим догађајима, другом Христовом доласку, општем васкрсењу, општем Суду и Царству небеском. Тако и читав хришћански живот и светотајински живот, а и сам подвиг, мора да има то усмјерење ка Царству небеском и само такав подвиг је онај подвиг, како се у 21. канону сабора каже, подвиг са смиреношћу и са истинским богопоштовањем“, казао је између осталог ђакон Павле Љешковић.
