У трећу недељу Великог поста - Крстопоклону, 27. марта 2022. године, када Црква слави Преподобног Бенедикта Нурсијског, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Петровој Слатини.
Епископу Херувиму на празник Часног крста саслуживали су протојереј-ставрофор Добривој Филиповић, парох у пензији, јереј Зоран Гојић, парох петровослатински и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Архипастир је по свршетку Евхаристијског сабрања проузнео следећу беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе нека свима буде на здравље и на спасење данашња Света Литургија овде у Петровој Слатини, у капели посвећеној Светом Василију Острошком.
Нека нас Господ све благослови својим Крстом, јер је трећа недеља Великога и Часнога поста Крстопоклона. Црква бринући се о човековом спасењу увек нас и изнова позива да се крепимо у Тајнама нашега живота, у Тајнама нашега спасења. Из тог разлога Црква је и установила ову недељу као Крстопоклону. У овој недељи се сећамо и крепимо Тајном Крста, Црква нас усмерава даље ка Тајни нашега спасења, ка крају Светога Четрдесетдневнога поста. Црква нас усмерава ка Тајни највећег догађаја у историји рода људскога, а то је Тајна Васкрсења Христовога. Крст је, као што смо и чули у данашњој песми– сила, слава и наше спасење. Заиста је то тако, драга браћо и сестре. Кроз Крст и Распеће Христово нама се отворила могућност нашега спасења. Отворила нам се могућност да можемо да осетимо Тајну вечности, да можемо да додирнемо вечност овде на земљи, у историји у којој се налазимо. Кроз Распеће Христово отворила се суштина нашега живота, отворила се могућност човекове заједнице са Богом, омогућила се суштина спасења, отворила се могућност човеку да може бити у љубави и милости Божијој. Нама је кроз крсно распеће, које је било поруга у то време, јер су највећи разбојници и највећи грешници били разапињани од стране државних власти, дошло спасење. То дрво, када Христос би распет на њему, постаде Дрво спасења целокупноме људском роду. Показујући тиме колика је Тајна и колика је сила љубави Божије према човеку и колика је сила и моћ Божијега праштања човеку. Сви смо ми људи грешни, ходимо путем греха, али Бог нам управо даје могућност покајања и обнове заједнице са Њим. Једино кроз покајање, кроз Свету Тајну причешћа, кроз Тајну богослужења и литургијског живота можемо осетити пуноћу вечности, додирнути вечност у свој пуноћи и суштини. Зато живимо овде на земљи, зато се и трудимо, кајући се, долазећи у Цркву Божију, причешћујући се Телом и Крвљу Господњом. Да би наш живот био усмерен у томе правцу и испуњен основним животним врлинама којима нас Господ учи да будемо бољи, да будемо људи Царства Небескога, да будемо људи благодати Духа Светога. Живимо да ширимо љубав, ону којом Бог љуби и милује овај свет без обзира на грешност и палост коју сви имамо.
Црква Божија је и кроз историју увек усмеравала човека. Било кроз покајање, као видни изображај тога и таквога пута или кроз друге дисциплинске мере кроз које је човек пролазио да би могао да осети љубав Божију. Црква је васпитач човеков ка Богу и Лађа ка сигурној луци нашега спасења. Црква нас не учи ништа што није добро, него свему ономе што је добро и што има своју пуноћу и испуњење. У Цркви све добија димензију преображења, да човек може увек изнова да обнови заједницу са Господом. Човеку је то могуће кроз Свету Тајну Причешћа, кроз Свету Литургију и богослужења у Цркви. Једино кроз светотајински живот можемо осетити пуноћу крстоваскрсле љубави Божије која се разапела ради спасења целокупнога рода људскога. Замислите када се љубав Божија разапиње ради човека, потребно је и да се човек разапиње ради Бога, ради Божије љубави, којом Он љуби и милује овај свет.
Када би сваки човек имао довољно савести и када би могао стати сам пред себе и погледати самом себи у очи, схватио би можда колика је Божија љубав према њему самоме, али и према целокупноме човечанству. Сигурно не би било оваквих догађаја, не би било неких негативних кретања у друштву, да знамо где смо у односу на Бога, да знамо ко смо, за шта смо створени и где је и које наше испуњење у овоме свету. Нигде ван Цркве која нас васпитава, која нас учи само миру, љубави и пратшању. То је основна суштина живота, која се треба преносити и која нас треба васпитавати на путу ка Христу. Ми као пастири имамо своју обавезу да будемо у духу љубави, праштања и у духу мира Божијега. Требамо да ширимо мир и љубав, да нам све буде усмерено у томе правцу, да дишемо тим плућима и да тим плућима дајемо сигнале живота нашем стаду које нам је поверено. Једино тако сви заједно можемо да будемо у љубави Божијој, можемо да будемо одговорни једни за друге, да имамо испуњење и нашег пастирскога дела и Домостроја спасења. Једино тако сви заједно будемо можемо бити у неограниченој љубави којом Бог љуби и воли овај свет. Управо Тајном Крста, управо Тајном Распећа коју смо данас, хвала Богу, у литургијском смислу и прославили.
Нека би Господ дао да се васпитавамо Крстом, да нам Крст буде наша снага, сила и наше спасење, да нам Крст буде пут ка Христу, ка љубави Божијој и нека нас све благослови својом силом и снагом. Живели, срећни и благословени били. Амин!
