Европски парламент је 09. марта текуће године донио Резолуцију у којој се пише да се страно мијешање може остварити утицајем и инструментализацијом верских института, као што је руски утицај у православним црквама, посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а посебно у њеном ентитету Републици Српској. За доношење Резолуције гласало је 552 посланика, против је било 81, а уздржаних 60.
Лијепа илустрација елементарне неупућености посланика Европског парламента у постојање и дјелање Цркве на овим просторима је име наше Цркве. Документ највише законодавне институције захтјева прецизно именовање предметних субјеката, а име наше помјесне Цркве јесте Српска Православна Црква – Пећка Патријаршија. Тог имена у Резолуцији нема. Међутим, није без основа претпоставка да је нетачно именовање наше Цркве злонамјерна порука.
У Резолуцији у којој се инсистира на борби против дезинформација, трагично је испољено незнање заступника Европског парламента о Цркви, њеном животу и њеном етосу.
У Резолуцији у којој се изражава нужност разговора са цивилним сектором апсурдно је избјегавање неопходности разговора са Епископима Цркве која постоји два миленијума, а у овом поретку и устројству осам стољећа.
Злокобно звуче позиви у Резолуцији да се пажљиво прате активности у Цркви. Препознајемо ли орвеловске методе у документу највише законодавне институције Европске уније?
Застрашујући су позиви на предузимањем мјера против Цркве према потреби и ако постоје докази. Какве мјере ће предузети против Цркве? Физичку присилу? Црква од Жртве на Голготи пролази кроз страдања. Изопштавање из савремених европских токова? Црква зна да је њен живот сакривен са Христом у Богу. Могућности новчане блокаде? Црква зна да се не живи само о хљебу. Одузимање имовине? Изнад Српске Православне Цркве у њеној Митрополији црногорско-приморској и у њеној Епархији будимљанско-никшићкој још увијек виси антитеистички мач који пријети да јој одузме древне храмове Господње. Отимање имовине је било вишедеценијско искуство Цркве под комунистичким јармом. Речено искуство је велико и трајно, будући да бројна одузета имовина ни тридесет година од доласка Европе у наше крајеве није враћена Цркви.
У резолуцији се позива на предузимање мјера против Цркве према потреби. Ко би могао дефинисати потребе посланика Европског парламента? Да ли то значи да ће Црква своје дјелање морати да ревидира како би избјегла потребу институција Европске Уније да буде санкционисана? Шта ће доћи под удар ревизије? Њено Јеванђеље? Њена литургијска пракса? Њен аскетски етос?
Резолуција јасно каже да ће се у случају постојања доказа предузимати мјере. Какви докази су неопходни највишем законодавном органу Европске уније да би Цркву прогласила безаконом? Од чега Црква треба да страхује да не би неки њен акт био довољан доказ за дејствовање чиновника европских институција? Од слободе којом нас Христос ослободи? Од Онога Који јој даје моћ?
У Резолуцији се оптужује наша Црква да је присутан руски утицај у њој. Данас казати да је неко подложан било чему што долази из Русије значи означити га плијеном. Ако је у званичном акту Европске уније данас и овдје Црква оптужена за присуство руског утицаја, то може значити да је лов на њу проглашен слободним, некажњивим, пожељним и легитимним.
Утицаји Цркве у руским земљама ка Цркви у српским земљама збиља постоје и благотворни су. Као што ни утицаји од нас ка њима нису занемарљиви.
Постоји ли икаква нада да су посланици Европске скупштине упознати са детаљем из животописа Светог Саве Српског, који је са руским монасима отишао на Свету Гору и постао монах у руском манастиру Светог Пантелејмона.
Постоји ли икаква нада да европски посланици знају да је Законоправило Светог Саве Српског извршило велики утицај на Цркву и културу руских земаља?
Да ли постоји икакава нада да су европски чиновници упознати да Свети Петар Цетињски, Свети Николај Охридски и Жички, Свети Мардарије Либертвилски припадају низу епископа и свештеника наше Цркве који су се кроз XVIII, XIX и XX стољеће школовали на универзитетима Кијева и Москве?
Постоји ли икаква нада да посланици Европског парламента знају да су бројни прогнани руски епископи, свештеници, монаси и лаици након крвавих збивања из 1917. године уточиште пронашли у храмовима, конацима и домовима широм српских земаља?
Постоји ли икаква нада да европски парламентарци знају да су Георгије Флоровски и Николај Афанасјев, најутицајнији руски богослови прошлог стољећа, дио свог формативног периода провели у нашим школама образујући и образујући се?
Постоји ли икаква нада да европски посланици знају да су Свети Јован Шангајски и Кипријан Керн остварили благодатно-подвижнички утицај на генерације наших богослова бивајући им професори у богословији у Битољу?
С обзиром да је у Резолуцији наша Црква у Републици Српској означена посебно проблематичном, надамо се да европски парламентарци знају да односи Цркве на простору данашње Епархије зворничко-тузланске и руске браће сежу дубоко у прошлост. Историјска је чињеница да је цар Фјодор I Иванович помагао градњу Манастира Папраћа, чији монаси су у тамно и оскудно доба наилазили на братољубиве одговоре у руској земљи. У наше вријеме генерације свештеника и монаха су се образовали у теолошким школама Москве и Кијева. С тога, не треба да нас изненађује поезија Епископа зворничко-тузланског Г. Фотија у којој мотиви прослављања оних који су у руској земљи кроз њену врлетну историју прослављали Господа заузимају видно мјесто.
Оптужбе које је Европски парламент изрекао нас враћају у XVII стољеће: Османлијско царство је убило Светог Гаврила Српског 1669. године. Једна од оптужби је била сарадња са Руским царством у циљу подривања Турског царства, будући да је наш патријарх учествовао на Московском сабору четири године раније. Данас, три стољећа послије оптужбе су идентичне и окривљени су непромијењени. Разлика је занемарљива, јер тужитељ није на Босфору, него је у Бриселу.
Ако знамо бар дјелић плодотворих обостраних утицаја Срба и Руса, оптужбе за утицаје са Истока су заправо похвале. Али, као и у сваком времену у којем је тешко казати истину и остати жив, похвале знају да коштају.
Бијељина,
Велики Пост 2022. године
