У уторак треће недеље Часног поста, 22. марта када наша Света Црква прославља Светих 40 мученика Севастијских-Младенце, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован благоизволео је одслужити Свету Архијерејску Литургију пређеосвећених Дарова у Саборном светоуспенском храму у Крагујевцу. Његовом Преосвештенству овом приликом саслуживало је братство овог Светог храма.
Након прочитаних библијских одељака из Старог и Новог Завета, владика је и овог пута својим мудрим речима поучио сабране око Трпезе Христове. Преосвећени је у својој беседи рекао:
У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре,
Да заблагодаримо Богу што нас је удостојио да данас служимо ову Службу Божију, Свету Литургију и да учествујемо у Њој, кроз Свету Тајну Причешћа, кроз покајање, кроз исповест, и да нам Света Тајна Причешћа буде на живот и здравље, али првенствено на отпуштање наших грехова и на живот вечни. Зато се треба што редовније причешћивати и колико је то могуће, припремати се за причешће. Наравно, више и чешће да се причешћујемо у дане поста, у овом периоду у коме се налазимо. Такође, да заблагодаримо Богу, што нас је и ове године удостојио да доживимо, а нажалост неки нису, да прославимо Бога и Његових четрдесет мученика који су пострадали за Христа у Севастији. Они су били угледни римски војници, вршили су своју војничку службу како треба, али су на првом месту били војници Христови, били су верни Хрису. Када је настало доба прогона, изведени су били, како читамо у Њиховом житију, на суд, јер су их препознали као Хришћане. Од њих је тражено да се одрекну Христа. Речено им је да уколико се не одрекну Христа да ће им бити одузета сва част војничка, све почасти, а на крају, да ће им бити одузет и живот. Ових четрдесет младих људи се нису одрекли Христа. Нису се плашили ни смрти, којом им је прећено, него су са љубављу према Богу и према мучитељима рекли оне дивне речи: „не само да смо спремни да се лишимо свих почасти, већ смо спремни да жртвујемо себе и своја тела, јер нема веће части и веће славе, него да будемо верни Христу“. Да браћо и сестре, били су и остали су верни Христу и због тога, као што знате, били бачени у залеђено језеро. Као што на сваког од нас наилазе искушења, и на њих је наишло искушење. Каже се у житију пред њима су ложили ватру, да гледају у ватру која гори док су у залеђеном језеру, мислећи да ће се и полакомити. На жалост, један се полакомио, али све је то по промислу Божијем. Бачени су у ледено језеро где су провели цао дан и ноћ и том приликом певали „јесте љута зима, али је сладак рај“. Они су већ осетили да су кроз исповест своје вере у Христа, да су већ у Царству Небеском. Како је дивна поука ове приче, како би требало да нам је чврста вера. Када говоримо о вери морамо да знамо да вера није индивидуална ствар, већ да је вера ствар Цркве, ствар заједнице. Онај који мисли да верује на свој начин, брзо ће одступити од вере и да живи својом измишљеном вером. Вера нам каже и кад имамо мука и невоља, да не смемо да је губимо, и да ако све издржимо, да ће нас Господ наградити, наградити нас Царством Небеским. Онај који је веран Богу, веран је и човеку, али и обрнуто, али ако је вера онаква каквом нас учи Црква. Та вера, коју су нам оставили Свети Оци вера је искреног човека, вера је поштеног човека, човека пуног љубави не само за оне који нас воле. Дакле, онај који није веран Богу, није веран ни себи драги моји!
Извор: Епархија шумадијска
