У другу недељу Великог поста - Преподобног Григорија Паламе, 20. марта 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Пачетину.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј Бранислав Полимац, парох пачетински и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Преосвећени Владика Херувим произнео је богонадахнуту беседу сабранима у Пачетину:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе, нека је на здравље и на спасење данашње саборовање у Пачетину, сваки пут када смо сабрани у овако великом броју заиста нас обузима радост. Та радост у својим основама има Тајну Христовога Васкрсења, радост која ни у ком случају није радост од овога света, већ свакако радост која произилази из Тајне Цркве. То је та радост, драга браћо и сестре, сусрета са Христом, али и радост сусрета једних са другима, сви смо у Једном сједињени, а то је у Христу. Сједињени смо у Христу као Тајни нашега спасења и нашега живота, у Тајни наше неисцрпне радости. Цео свет је данас заливен у велику тугу, у велику тугу међусобних неразумевања, у међусобнога гоњења где брат брату без икаквог разлога покушава да угрози слободу. Уколико смо у Цркви као заједници Тела Господњега испуњени смо заповешћу, обавезни смо да чинимо и испуњавамо ту заповест, да једни према другима имамо љубави. Можда и основна теза поста и његова основна крилатица јесте љубав и праштање. То је оно што нас треба красити и што нас треба образовати у овој Светој Четрдесетници, да имамо љубави, да имамо праштање, да гајимо то у своме срцу јер ћемо онда преображеним очима заиста моћи гледати овај живот и свет. Моћи ћемо у једној другој димензији гледати на све, јер кроз вечност свако страдање има свој смисао и добија своју пуноћу. Свако страдање које ми поднесемо за Христа је пред Богом велико, јер и Бог из љубави страда, да би човеку омогућио спасење, да би човеку отворио двери Раја и подарио могућност да буде у заједници са Њим. Живот у Цркви је непрестано васпитавање и непрестани ход ка Христу. Непрестани ход ка Христу је суштина нашега живота овде на земљи, што је много пута посведочено животом светих Божијих угодника и једини је прави пут нашега живота.
Пут, Истина, Живот - то је Христос, драга браћо и сестре, који нам се непрестано даје и данас, сваке службе и сваке Литургије када смо сабрани овако у љубави, у заједници љубави, у заједници Тела и Крви Господње.
Заиста је велика радост када су наше цркве пуне, то је одраз живота и одраз наде без обзира на сва искушења, а знамо сви која су и колика су, да су заиста велика, можда некад и неиздржива. Нисмо људи који се бојимо било каквога искушења, чувамо своју проодицу, чувамо своју крсну славу, своје крсно име, чувамо своје гробове и своју дедовину. Наша Црква треба бити темељ нашега живота на овим просторима. Црква нема основа да дели људе, нема основа да у дубини друштва прави поделе већ искључиво да сабира. Господ Исус Христос све нас позива у заједницу са Њим, да будемо једно са Њим, да будемо једни са другима у љубави, брат са братом, сестра са сестром. То је оно што нас треба красити и што нам треба бити пут нашега живота, а свакако и опстанка на овим просторима.
Нека би Господ дао се у томе васпитавамо, да нам то буде пример, да вам ваш заштитник Свети отац Николај заиста буде образац ваше вере и кротости онако како је и он чувао и штитио веру. Да осетимо благодат Тајне Васкрсења Хистовога после ове Свете Четрдесетнице, после овога Великога и Часнога поста, јер Васкрсење Хирстово нам отвара једну димензију победе над смрћу, победе над сваким искушењем и улива наду свима нама да живот са Богом јесте живот у љубави, живот у праштању и живот у слози. Живели, срећни и благословени били. Амин!
