Читајући редове који следе, немојте помислити да ширим песимизам у погледу наше стварности. Не, то ми није намера. Штавише, сматрам да ширим једини оправдани оптимизам.
Пре неколико дана, колегиница из школе у којој сам запослен, иначе врло фина и добра особа, ми је, са безмало згражавањем, рекла да не може да верује да се у двадесет првом веку, у цивилизованом свету, води, чини се, беспоштедни рат. Била је изненађена када је схватила да сам ја, више од чињенице рата, изненађен њеном изненађеношћу у погледу рата. Вероватно је, на трен, помислила како сам застарелих схватања у погледу свега, па и у погледу ове ситуације. Но, били моји ставови застарели или не, чињеница је да је „цивилизовани“ и „напредни“ свет произвео још један рат, јер није истина да је ово први рат двадесет првог века. А ја сам био изненађен њеном изненађеношћу јер никако нисам у стању да схватим зашто човек двадесет првог века не би водио ратове. Не видим да смо морално узнапредовали, не видим да је мање лицемерја, корумпираности, покварености, ситних и крупних греха, убистава, и хотимичних и нехотичних. Са друге стране, не видим да је више љубави међу људима, више разумевања, више поштења и часности него у претходним генерацијама. Једном речју, можда нисмо гори од њих, али извесно је да нисмо ни бољи. А они су водили ратове… Чему смо се ми могли надати?
Још једна значајна напомена. Немојте помислити да злурадо доживљавам тему рата! Рат је једно од најстрашнијих зала која су људи осмислили и у рату увек највише страдају они најнедужнији. Било би добро и да се овај сукоб што пре заврши и да се, ако је могуће, не шири на друге стране. Дакле, да се вратимо теми, суштина моје изненађености над изненађеношћу моје колегинице у погледу рата, је у следећем питању: Откуда мојој колегиници толико поверење у човека двадесет првог века? Толико дуго већ живи у њему да је и те како свесна да смо веома удаљени од колективне светости и да смо веома подложни најразличитијим слабостима. Било ми је сасвим јасно да њено поверење није утемељено у искуству стварног сусрета са људима, већ у наивном оптимизму очекивања „светле будућности“ која нас чека иза ћошка и у коју „само што нисмо упали“. Сви волимо безбрижност и „повишене животне стандарде“, али докле год смо овакви какви смо, једноставно се не можемо надати савршеној срећи на овој земљи. Увек ће неко својом поквареношћу и похлепом хтети више од другога, и служиће се, нечасним и неправедним поступцима…
Као хришћанину, јасно ми је зашто је то тако. Наша „палост“ потиче још из раја сладости када смо својом неблагодарношћу и похлепом хтели више него што нам је даровано. Отада смо, сагрешивши у Адаму, закорачили у пределе смрти и греха, и сами се из тих чељусти никако не можемо избавити. И овај рат у Украјини је само потврда чињенице наше палости од Бога – човек је пало биће које потребује покајање пред Богом и спасење Божије. А многи су веровали да када се људи обогате и када постану образовани да ће тада престати зло, али видимо, ни богатство ни образовање нису препрека за људску злобу, а, штавише, злобном човеку и те како могу помоћи да шири своју злобу.
Можда постоје људи који овакав мој став доживљавају као нешто превазиђено и застарело, али, нажалост, изгледа да их стварност коју стварамо демантује. Уроњени смо у грех и у смрт и само нас Бог може избавити. Понављам – јасно је да се сами никада нећемо еманциповати ни од греха, а камоли од смрти.
Но, као што рекох на почетку, не пропагирам песимизам. Верујем да је вера у Христа Господа и живот у складу са јеванђелским заповестима Господњим пут којим треба ходити и који нас једини води у „Тихо пристаниште“ Царства Божијег. Дакле, верујем да за нас постоји нешто неупоредиво боље од овога и да ће тамо и стићи, само што ми је јасно да „то боље“ ми сами никада нећемо изградити већ да је то дар који Господ Својом Љубављу дарује онима који су ове животе проводили у духу јеванђелске љубави… Ипак има наде за нас…
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Епархија жичка
