Црква Божија у Великим Пчелицама прославила је своју храмовну славу Светог великомученика Теодора Тирона, Светом архијерејском Литургијом коју је служио Епископ града Крагујевца и све Шумадије Г. Јован. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник левачки са свештеницима. На молитвене прозбе из певнице је својим богомилим гласовима одговарало сестринство манастиира Липара, на челу са својом игуманијом.
Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом богонадахнутом беседом поучио своје епархиоте.
“У име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је благословен Бог, браћо и сестре, који нас је Духом Својим Светим сабрао у овај свети храм да се помолимо живоме Богу и да замолимо заштитника овога храма и заштитника овога краја Светог великомученика Теодора Тирона, коме је овај храм и посвећен. Хтео бих пре свега да кажем, ви сте свакако приметили да је јуче био дан који је посвећен Светом великомученику Теодору, али како типиком Цркве ове недеље средом и петком нема Литургије, а како славити славу без Литургије, одлучили смо да овде данас заједнички прославимо Бога и угодника Божијег Светог Теодора Тирона. Добро је, као што рекох, да нас је Дух Свети сабрао јер Дух Свети сабира оне који носе Духа Божијега у себи и оне који се руководе Духом Светим, а не својим духом. Добро је и да чак кажем да је неопходно потребно оставити бар с времена на време наше људске невоље, патње, трзавице, бриге, поготову да оставимо наше празне разговоре, да оставимо оговарања да би могли да учествујемо у Светој Литургији. Све нам је ово потребно у свако време, у сваком моменту, а поготову је потребно да оставимо све ово што сам набројао у овом периоду испред васкршњег поста. Ако се у току овог поста не оставимо тих искључиво земаљских брига, ако се не оставимо празних разговора, оговарања и осуђивања других нећемо бити достојни да започнемо овај свети пост. Зашто? Па зато што се у посту нећемо ништа изменити, остаћемо исти, какви смо ушли у њега такви чемо и да изађемо из њега, нећемо осетити благодатно дејство поста. Као што и кад уђемо у храм, ако не улазимо у храм са свешћу да улазимо у храм Бога живога, ако улазимо у храм и не знамо шта је Света Литургија, онда нећемо остетити ни да смо задобили ишта од Духа Светога на Светој Литургији. Зато је потребно да долазимо у свете храмове да се Богу молимо, да долазимо у храмове да би разговарали са Богом. Човек који не разговара са Богом, верујте ми, тај се човек и не моли како треба. Човек који не разговара са Богом, такав човек разговара са собом и са онима који су исти као и он. Пре нрго што уђемо у свети храм да се Богу молимо потребно је да уђемо у своје срце да видимо ко је у нашем срцу, а срце није само главни орган нашег тела него и садржина духовног живота, браћо и сестре. Да ослушнемо и да видимо за кога то куца моје и твоје срце брате и сестро. Оно за некога мора куцати. Срце куца за оно за шта смо се ми определили, за Бога или за онога другога, за љубав или за мржњ, за добро или за зло. Човек треба стално да ослушкује откуцаје свога срца како би ти откуцаји нас подстакли на молитву, на смирење, на љубав, на послушност. Сваки онај срчани импулс треба да нас подстакне и да каже чекај, данас је срце откуцало, али да видидм за кога је откуцало јер за кога откуца то је већ прошлост, готово је, не можемо да вратимо време, али ако слушамо откуцаје свога срца, ми можемо да се исправимо и да се поправимо. Ко се исправља и поправља? Онај који има смирења, онај који има послушности, а не поправља се онај који мисли: “Нема шта да се поправљам, довољно је што сам крштен, довољно је што сам свештеник, што сам владика, што сам монах, монахиња, што сам верник. Није то само довољно, браћо и сестре, него треба да живимо у ономе у чему нас је Бог позвао и призвао, да живимо у оним даровима којима нас је Бог обдарио. Бог је свакога од нас обдарио даровима, само је проблем да ли човек злоупотребљава те дарове Божије или, још већи проблем, да ли те дарове Божије умножава. Не да се горди, него да од тог умножавања и он има духовну корист и други који су око нас и који су са нама. О томе свему дивно нам говори наше свето Јеванђеље и сам Светог великомученика Теодора. Свето Јеванђеље говори о љубави. Не само о оној љубави сентименталној која ме наводи да волим само онога који воли мене, него о оној љубави која је жарка љубав Божија, она љубав која је спремна да се жртвује за другога. Кроз ове речи јеванђелске када нам Господ каже: “Ево вам заповедам да љубите један другога, ако вас свет мрзи знајте да је пре вас Мене омрзнуо”. Ако хоћемо да се одржимо у заједници, Божијој заједници, не оној мојој и твојој заједници коју ми сужавамо па одабирамо неколико особа који ме тапшу по рамену па кажу: “ У што си ти побожан, добар”. Ми мислимо да су нам ти пријатељи, али нам нису они пријатељи, ису нам пријатељи они који нас подстичу да будемо заљубљени у самога себе, нису нам пријатељи они који нас теше када урадимо неки грех. Мој и твој пријатељ је сваки добронамерни човек, верујући човек, човек који је себе посветио да научи нешто о Богу, то је тај човек који ће казати, у колико је себе исправио па да нама каже да нам није добро што смо учинили неки грех. Ако имам смирења, ако имам вере одмах ћу да станем и да се запитам, а нећу да се наљутим на тог човека, а ми данас било кога да исправимо он ће одмах пун себе да каже: “Ма ко си ти да мене исправљаш?” Но немојмо се на то обазирати, на тог другога, погледајмо прво у себе па осудимо себа па ћемо онда видети да нећемо лако осудити другога. Зашто? Па кад си већ ушао у своје срце ти си ваљда видео ко је у твом срцу, љубав или мржња, себичност, саможивост или оне хришћанске врлине о којима нам говори Господ и свето Јеванђеље. Када човек сагледа себе, то своје срце, преко кога једино види Бога, а срце је човеково, по учењу појединих светих Отаца као безобални океан. Нема обале, а у њему живе свакакве животиње, и оне добре и оне крволочне. Е кад видиш себе и признаш себи себе, онда ћеш другачије и да мислиш и да разговараш онда ћеш другачије и да живиш. Зато Господ говори о нашем срцу, зато многи свети говоре о њему, а поготво Свети Макарије каже: “ Уђи у своје срце и тамо поведи рат, а не да рат ратујеш против другога.” То ћемо урадити ако смо заиста они прави војници Христови како рече Свети апостол Павле. Војник који се бори на добар начин тај добија награду, а онај, зове се војник, послат је у борбу, али није послушао свог Господара и престао је да се бори. Хоће ли такав човек добити награду? Не. Само онај који се бори на прави начин, а наша права борба је у ствари она јеванђелска, да живимо јеванђељем. И заиста кроз све ове речи о љубави о којој нам данас тако дивно говори Свети Јован Богослов и апостол, који је с правом назван апостолом љубави, кроз све ове речи ми видимо да све своје речи наш Спаситељ Господ наш Исус Христос само говори о љубави. Цело Јеванђеље највише говори о љубави. Па знао је Спаситељ какви смо ми људи, да ли имамо ону праву љубав или имамо ону љубав од интереса. Спаситељ нам говори о љубави која се пробија као сунчеви зраци до нас зато не заклањајмо те Божије зракове од себе него се отворимо, отворимо срце, отворимо душу да се у њих усели Бог. Заиста љубав сачињава тајну свих тајни откривених на Тајној вечери. Господ је ту открио да иде да страда за нас грешне јер за себе не треба да страда. Када по својој слабости чинимо зло другоме зашто се не сетимо љубави Божије да је Бог и крв своју пролио за нас грешнике. Зашто већ једном не мућнемо својом главом и кажемо: “Ма нећу више да идем оним мојим устаљеним путем, хоћу да тражим онај једини Пут!” То је Господ наш Исус Христос, Он је једини могао да каже: “Ја сам Пут, Истина и Живот!” Ко је то од људи могао да каже? Може, говоре људи да они чак и Бога замењују и мењају, али то није Бог који спасава. То није Пут који воду у Царство Небеско. Два су пута, један који води у Царство Небеско, а други који води у муку вечну. Шта бирамо то ћемо и добити. Бог нама неће да спречи ни оно зло које ћемо ми да урадимо. Онда он не би био Бог Љубави него Бог насилан. Неће да нам спрећи и зло зато што нам је дао разум да разумно верујемо и да се разумно молимо, дао нам је разум да можемо да разликујемо шта је добро, а шта је зло. Уз то нам је дао и слободу, а човек све оно што учини из слободне воље да ли то било добро или зло ако учини добро биће награђен, а ако учини зло онда је заслужио праву, пуну казну зато што је он то учинио из своје слободне воље. Зато данашње Јеванђење каже: “Ово вам заповедам да љубите једни друге.” Данашње Јеванђеље је Јеванђеље о љубави Божијој, а та и таква љубав ће бити једино мерило за нас када се сретнемо са Господом Христом. Зато Господ каже: “Ако вас мрзи свет знајте да је мене пре вас омрзнуо.” А захваћен грехом, прожет логиком греха и зла неће тако лако Бога да трпи. Зато је Господ рекао да овај свет у злу лежи. Штавише он ће да га мрзи, а грех је грех зато што мрзи оно што је безгрешно. Смрт је оно што мрзи што је бесмртност. Ако човек воли само једног свеца а не воли све угоднике Божије и не воли сваког човека као икону Божију такав је човек у духовној прелести, у духовној обмани. Такав човек бира само оне који ће да га тапшу и да му одобравају све оно што чини. Ми обично волимо оне који нама угађају. За њих смо спремни и живот да дамо, али за онога који ме је исправио њему ћу показати мржњу. Ако то сагледамо тако запитајмо себе јесмо ли хришћани? Колики смо и кави смо хришћани? За оне који нас не воле нећемо ни прстом да макнемо и још му и зло желимо. Како можемо да желимо зло другоме, а своје зло не видимо? Ако кажемо да волимо Бога и онога који нама угађа завиримо у Свето писмо, прочтиајмо. Како можеш да кажеш да волиш Бога, а мрзиш тог који је поред тебе? Бог ти је дао тога поред тебе управо да би се ти кроз њега спасао. Зашто Бог Даје мужу жену и жени мужа? Па да се на првом месту сачувају од гордости. Тако и ми размишљамо када дођемо до неког положаја па помислимо да смо слободни. Ниси ти слободан. Ти си тек онда заробљен човек. Заробио си слободу Божију у своју слободу погрешну. Ово нам све говори да човек види оно што жели и чује оно што жели да чује. Ако човек жели да чује добро увек ће наћи добро и то ће да слуша, али ако жели да види зло он ће само зло да види и зло да осећа.
Христови људи нису од овога света већ од Христовог, Божијег света. Зато свет мрзи онога човека који живи по Богу. Не може да га смисли. Лопов не може да смисли поштеног човека јер га несвесно савест опомиње. Ако му савест није успавана он ће да се пробуди па ће видети то добро у том човеку. Доласком Богочовека у овај свет извршена је по први пут јасна и одређена разлика између овог и оног света, између вечности и између пролазности, шта је овај свет, а шта је онај свет. Ми овим светом и овим животом на земљи или задобијамо вечни свет, вечно Царство Божије или га губимо. Не заваравајмо се да ћемо негде успут моћи да изаберемо тај пут, када нас Господ позове, па ћемо тада да будемо са Христом. Не, не, не овде га задобијаш или га овде губиш. Бог који је Бог љубави Он је и Бог правде, Он само расподељује правду човекову.
Човек када је у Богу и са Богом он се труди да чини добро. Тај који се труди, па и он погреши, треба само да будемо свесни да имамо смирења и да признамо да смо пали. Ко од нас не пада? Е зато апостол Павле каже да онај који стоји води рачуна да не падне. Онај који је пао, он нема више шта да пада, а поготову ако и не тражи руку спасења него још се батрга и мисли да може сам да устане и да му нико не треба. Какав је то грех и заблуда.
Ако смо прочитали житије Светог Теодора Тирона можемо видети како је Бог стално уз оне који Га призивају, који Га воле, који живе са Њиме. Тако у његовом житију, када су га мучили, а велики је мученик и зато га Црква зове великомучеником, у тим највећим мукама он није хтео да скрене ни свој поглед, ни мисли, ни речи од Господа Христа и зато се удостојио оних дивних речи које му је Господ рекао: “Не бој се Теодоре Ја сам с тобом.” Замислите да Онај Који је победитељ свакога зла нама каже да се не бојимо. То ће нам рећи ако смо у смирењу.
Браћо и сестре дај да се потрудимо бар у овом периоду поста који је испред нас да живимо за Христа и да живимо за ближњега. Да живимо тако што ћемо стално гледати Бога. Ако отворимо духовне очи, а занемаримо телесне Бог ће нам се открити онолико колико нам је потребно за спасење. Бог нам се открива и ми Бога видимо онолико колико ми Бога осећамо у себи. Зато да се молимо Богу да и ми чујемо ове предивне речи које је рекао Светом Теодору. Преплашени смо, уплашени смо на разне начине, страх нас хвата, а страх је опасан као и што је лењост опсана, да се не трудим да се поправњам. Слушамо ових дана о невоњама које изгледа почињу да сналазе цео свет, али не смемо да очајавамо, а нећемо очајати ако проверавамо своју веру. Да ли смо у вери и каква је моја вера, да ли је Јванђелска, Христова или је то моја нека измишљена вера па ја на сонову тог измишљања хоћу да се спасем. Е нећеш ни ти ни ја. Зато Господ каже: “Не бој се само веруј.” Немојмо да се плашимо ни непријатеља него плашимо се себе и плашимо се непокајаног греха. Бог вас благословио!”
Преосвећени владика Јован је рукоположио и два кандидата у чинове свештеника и ђакона.
Том приликом је владика дао духовне поуке новим свештенослужитељима њиве Господње. Рукоположивши Младена Алексића у чин јереја преосвећени га је поучио: “Често говорим да нема већега дара који Бог може дати човеку него да служи Литургију. Зато за ту службу, за ту светињу бирају се они који су изабрани, а изабрани су они који то своје изабрање држр и чувају. Нема човека без дарова Божијих и нема човека који није призван. Свети Василије каже да ако ниси изабран ти учини да то будеш. Сваки је хришћанин призван, а тим пре призвани смо ми који смо призвани да служимо свету Литургију. Поред дара служења Свете Литургије данас рукополажемо ђакона Младена Алексића у чин свештеника. Црква му поверава да служи Богу и народу, а не да заповеда, у парохији милошевској архијерејско намесништво беличко. Да се помолимо Богу да благодат коју он данас прима остане на њему до краја његовог живота, а њега да замолимо да се и он моли Богу за нас. Свети апостол Павле каже: “Духа Божијег не гасите у себи”. Другим речима благодат Божију не гасите у себи. Благодат Божија је, у ствари, сам Христос. Зато те молим, Младене, да се стално сећаш ове твоје Педесетнице, да се сећаш и са страхом да обнављаш у себи ово што данас примаш а то је благодат Духа Светога. Иначе, ако будеш помислио да ти је довољно што си данас рукоположен па наставиш по староме пропашће и твоја душа и душе оних које ти црква поверава. Ти идеш на парохију која је имала једног дивног свештеника, човека који је био сав у благодати Божијој, човека који је зрачио Христовом светлошћу, човека који је зрачио Христовом љубављу. Зато ти неће бити лако. Он је остао омиљени свештеник до краја своје службе. Зато ти желим да се ти усавршаваш у благодати Божијој, у читању Светог писма, у читању житија светих. Ти данас добијаш благослов да проповедаш Јеванђеље, али како да га проповедаш? Ако мислимо да смо само текстуално научили јеванђеље и да можемо да се користимо цитатима. Јеванђеље се учи, Јеванђељем треба да се учимо, Јеванђеље се проповеда животом и делима. Зато мораш да тргнеш себе, а не да остејеш у својој учмалости него да се пробудиш за добро дело. Молим те да будеш пастир, а не најамник! Да све оно што треба да добијеш, да добијеш часно и поштено. Молим те да водиш рачуна о науци Божијој и да по Њој живиш јер ћеш тако спасити и себе и друге. Гледај да ослободиш себе од себе. Ако не испразниш себе од себе где ће благодат да стане? Може ли у пуну чашу воде да се долије вода? Не може, прелиће. Тако и код човека, ако не испразни себе и не ослободи место за Христа Он неће имати где да уђе. Урадићемо то ако имамо смирења, али ако мислиш да си све добио тиме што те је данас владика рукоположио ниси ништа добио, али и оно што си имао ти си изгубио. Зато и каже Свети апостол павле да пазиш на то прејемство, на полагање руку твојих старешина преко кога задобијаш благодат Божију. Ја те сада молим да се молиш непрестано. Теби Црква данас није поверила неко богатство овога света него ти је поверила нешто што је веће од свега на свету, а то су душе људске. Па те молим да слушаш, да се молиш и да служиш Цркви, а никако да се служиш Црквом. То је оно што ми свештеници често знамо да паднемо па мислимо да нама Црква треба да служи. Ако будеш помислио да треба да се служиш Црквом боље се не примај овог великог дара. Али се и не плаши, ако будеш уз Бога, ако се молиш и ако си послушан не плаши се. Зато те молим чувај молитвено правило које си добио. Схвати и дрхти кад треба да служиш Свету Литургију. Требаш цео да се унесеш у Свету Литургију. Оно што не будеш као човек могао ту је благодат која надоместује оно што слабост људска не може да учини. Труди се, данас си ти пошао у први разред свештеничког живота. Треба ти многе разреде да завршиш и положиш док нас Господ не позове. Зато прилази светињи са страхом, а не са пркосом, прилази као најмањи, у смирењу. Шувај себе и учи себе. Док не научиш себе немој да се завараваш да ћеш моћи другога да научиш. Освети себе па ћеш и другога моћи да осветиш. Нека ти Господ помогне уз благодат коју примаш данас и нека те анђели воде и руководе. Амин.”
Након тога Епископ је дао поуку и новом ђакону Страхињи Савковићу рекавши: “Како је лепо када благодат иде на благодат, само ако амо ми достојни да ту благодат осетимо и примимо. Да се помолимо да благодат коју и он прима буде на њему и остане на њему до краја његовог живота. Ја те сада, у овом свештеном чину, а пред невидљивим Богом, молим да поведеш рачуна о себи, да се смириш, а нама свима треба смирење. Ако будеш наставио начин на који већ живиш неће бити добро, дете моје, ни за тебе ни за оне који су око тебе. Требаш и мораш да прилазиш човеку као икони Божијој, да гледаш човека, да се радујеш његовом лику, а не да обараш главу и да мислиш да он није достојан твога лика и погледа. Таква врста смирења је важна. Ти си се повео за неким својим даром и мислио да ти други дарови не требају. Не можемо се спасити само једном врлином, него једна вуче другу и тако се човек усавршава. Молим те да чуваш страх Божији у себи, а страха има онај који има смирења. Ја ти желим то смирење, искрено смирење, смирење митара који се није обазирао око себе него је схватио своје грехе и тражи милост Божију. Хвалећи се ми све губимо. Апостол павле каже: “Ако ћу се чиме хвалити, хвалићу се својим слабостима.” И још каже: “Кад сам слаб тад сам јак.” Кад сам слаб, тада се не гордим, нисам сујетан, саможив и самољубив, када сам слаб да учиним грех, е онда сам јак јер се онда сила Божија у мене усељује. Мораш да се смираваш и да слушаш јер ко не слуша Цркву тај не слуша ни Бога. Јер нема Христа без Цркве, ни Цркве без Христа. Зато да се у тој Цркви бар трудимо да то призвање оправдамо. Понављам да треба да чувамо страх Божији. Јер страх Божији је почетак мудрости. Моли се, питај. Пита онај који жели да се усавршава. Имај Христа испред себе и нема више ни лево ни десно. Моли се Богу да ово звање и благодат које данас примаш да се усавршаваш”.
После Светог Причешћа, коме је већина приступила, освећена су славска знамења након чега је Епископ доделио архијерејске грамате у знак захвалности за труд и залагање за свету Цркву и то : Миодрагу Марковићу из Дулена, Слободану Мтаовићу из Великих Пчелица, Милосаву Лазовићу из Великих Пчелица, Љубодрагу Поповићу из Великих Пчелица, Миловану Јевтићу из Великих Пчелица, Славиши Лазовићу из Великих Пчелица, Зорану Милићу из Великих Пчелица, Зорану Ћирићу из Великих Пчелица и Миловану Ракићу из Великих Пчелица.
По отпусту и подели нафоре, надлежни парох је позвао све присутне за Трпезу љубави коју је припремио са својом породицом и члановима црквеноопштинског одбора.
Извор: Епархија шумадијска
