“Часни пост нас води ка савршенству, из силе у силу, и прилика је за свакога од нас да се препородимо, да се измјенимо на боље и потрудимо да о добру радимо. Пост је добра прилика да поправимо наше путеве, да се са ближњима и својом савешћу измиримо, да се измиримо са Богом и да онда без препреке идемо правим истинитим путем – Божјим путем спасења”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Високопреосвећени Митрополит је на Другу недјељу Часног поста – Пачисту недјељу, посвећену Светом Григорију Палами, служио Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, уз саслужење свештеномонаштва манастира и свештенства цетињског намјесништва. Прије почетка Свете службе Божије, Митрополит је Јовицу Јовановића, ученика 4. разреда Богословије Светог Петра Цетињског, рукопроизвео у чин чтеца.
Подсјетивши да су прве недјеље Часнога поста посвећене великим и знаменитим догађајима и личностима, прва, Недјеља православља, пообједи над иконоборцима, а друга Светом Григорију Палами, великом учитељу Цркве, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је у свом архипастиском слову говорио о овом великом подвижнику, богослову, молитвенику, Светогорцу, касније и епископу солунскоме, који је повео једну нову борбу за одбрану православља. Наиме, у његово вријеме су се умножили учени људи који су истинама вјере прилазили на философски начин, како би рекао Свети апостол Павле, имали су изглед побожности, али су се силе њезине одрекли, јер су имали такав приступ да човјек само својим умом може дотицати тајне Божије, а Свети Григорије Палама бранио је библијско и светоотачко искуство, које је Црква имала кроз вјекове.
“Ови су философи размишљали у духу старих грчких философа о Богу, а Свети Григорије, ослањајући се на искуство Цркве, као учен човјек бранио је то искуство, да се Божија благодат, сила, Божија енергија коју Господ ниспошиље на овај свијет, нарочито на вјерујући народ, на свете подвижнике и угоднике Божије, на свете мученике, не дотиче само човјековог ума, него цијелог човјековог бића и она се јавља као свјетлост, као што се свјетлост Божанска јавила светим апостолима на Гори преображења”, бесједио је владика и додао да су свети апостоли на Гори преображења, док се Господ Христос молио па су видјели Његово лице у Божијој свјетлости, и та свјетлост је сијала из Његових хаљина, постали причасници Божије свјетлости, која је прожела цијело њихово биће.
Свети Григорије Палама је бранио искуство православне духовности, истичући да није исто говорити о Богу и општити са Њиме. Светогорци који су посветили свој живот Господу, они најистакнутији, они су у непрестаној заједници са Богом и просветљују се Божијом свјетлошћу те је и њихов ум светао да могу докучити тајне Божије, али и њихово срце, воља, њихово цијело биће, чак и њихово тијело, на такав начин се просвећује и освећује. Свети Григорије Палама је бранио светост хришћанског живота, живу православну вјеру, а испоставља се, нагласио је Митрополит, “да увијек када бранимо вјеру и исповиједамо име Божије, оваплоћење Христово и цио домострој Божији спасења, када исповиједамо Христово распеће, страдање, Његову смрт и Васкрсење, и остала његова дјела, да се тиме истовремено и залажемо за човјека”.
“Јер каква је наша вјера, тако размишљамо и о смислу живота и о човјеку. Није човјек само ум, него је човјек и осјећање и воља, и душа и тијело, и све то што је човјек са свим његовим даровима неисказаним, сви ти његови дарови имају могућност да приме Божију благодат и да се кроз праву вјеру просвијетле Божијом свјетлошћу, која је животворна, живоносна. Али даје и највеће знање и сазнање и Божију мудрост, Божију силу и енергију”, рекао је Високопреосвећени.
Објаснивши да човјек као такво биће богочежњиво и богопријемчиво може да смијести Бога у своје срце, не Бога по суштини, као што је говорио Свети Григорије Палама, јер је Божија суштина неприступна, нагласио је да захваљујући Божијој љубави и милости, он излази из себе, а тај његов излазак из себе ми осјетимо када примимо Његову благодат, Његову енергију.
“Он се својим енергијама нама јавља и на такав начин општимо са Богом у истини и љубави, што Његову енергију, Његову истину и правду, Његову љубав смијештамо у своје срце, кроз свете тајне се сједињујемо са Христом”, истакао је Митрополит и додао да је ту основну, темељну истину бранио Свети Григорије, који је због тога био и хваљен, али касније и гоњен.
Осврнувши се на житије ово Божијег угодника, на то да је чак и када је изабран за солунскога архиепископа био спријечен да оде на своју катедру те да три године није успио да дође до Солуна, Митрополит је указао на то да у животу Цркве увијек има много тога што је тајанствено, много динамике:
“Често због наших гријехова поједини људи, из Цркве и поред Цркве, застране па повуку дио народа за собом, али опет се Црква преко својих изабраника, као што је Свети Григорије, врати на своје мјесто и опет тријумфује истина и правда, и права истинита вјера. Свети Григорије, који је имао много тешкоћа са тадашњим властима и групама које су се биле организовале и против њега и против његовога учења, све је издржао и још за живота био прослављен као велики учитељ Цркве. На крају је дошао на свој престо у град Солун и тамо се и упокојио. Његове свете мошти почивају поред моштију Светога Димитрија Солунскога у престоном храму Солунске митрополије.”
На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је посебно истакао да нас овај Часни пост води ка савршенству, из силе у силу, те да је прилика за свакога од нас да се препородимо и измјенимо на боље. Поучио је сабране да треба увијек да радимо на томе да будемо бољи и да се трудимо да о добру радимо:
“Јер човјек има склоности и ка добру, али има склоности и ка злу, ка забораву. Склон је човјек и да се запусти, али и да се пробуди, да се врати на прави истинити пут Божији. А часни постови, имамо четири часна поста и сваку сриједу и петак, увијек су позив, и од Цркве и од Бога, да размислимо гдје смо, на ком смо мјесту, којим путем идемо. Сваки пост је добра прилика да поправимо наше путеве, да поправимо наше односе са ближњима, да се са ближњима и својом савешћу измиримо, да се измиримо са Богом и да онда без препреке идемо правим истинитим путем – Божјим путем спасења.”
