У петак 2. седмице Часног Поста, Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански г. Фотије началствовао је Литургијом Пређеосвећених дарова у Новим Дворовима. Са вјерним народом и браћом свештеницима, епископа је дочекао протојереј-ставрофор Јово Бановић, домаћин данашњег сабрања. У току Свете Литургије епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Зоран Петровић, парох бијељински; протојереј Лука Петровић, парох вршански; протонамјесник Митар Млађеновић, парох великообарски; јереј Велислав Мишура, парох батковљански те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић.
Светој тајни евхаристије су приступили готово сви вјерници у храму због чега је Епископ Фотије исказао велику радост и још једном напоменуо да се трудимо колико год је у нашој моћи, да нам све Литургије у току године буду посјећене као ове на почетку Свете Четрдесетнице и да сви приступамо Светој Чаши у што већем овом броју.
Свету тајну исповести обавио је протојереј-ставрофор Теодор Станишић, парох у Роћевићу.
За пјевницом су пјевали свештеници из Бијељине и околине, будући да је данас, након Литургије организован и братски састанак Архијерејског намјесништва бијељинског.
На крају Литургије, а по благослову Преосвећеног владике Фотија, бесједу је одржао о. Велислав упитавши, како себе и браћу свештенике, тако и присутни народ, између осталог: Шта је наша дужност? Наша обавеза је да сагледамо себе у свим понорима својим, у свим висинама, у свим ширинама да сагледамо своје гријехе своје. Можемо ли их избројати? Не, никада и никако. Шта нам остаје? Једно, само једно: да свим својим бићемо вапијемо - Господе помилуј! Стога тако често и чујемо у Цркви Христовој вапај - Господе помилуј! Ко очима вјере и покајања сагледа своје гријехе, он непрестано вапије - Господе помилуј и Боже милостив буди мени грешном! Али он и непрестано опрашта другима, јер зна, ко опрашта и опростиће му се.
По завршетку евхаристијског сабрања, сви су прешли у светосавски дом за трпезу љубави, гдје је ријеч поуке свештенству упутио надлежни архијереј г. Фотије желећи да припреми своје свештенике на времена која долазе, а никако нису бајковита.
Дајући ријечи поуке у вези са постом телесним и духовним владика је истакао да смо сви преко телесне хране на искушењу. То најчешће бива у младости, али неретко ово искушење остане читав живот, јер са телом се боримо до краја.
Прво искушење је искушење тела, телесних грехова, оно је прво. Али ваља нам да се будимо из онога сна, да нам ништа неће бити, да Други долазак неће бити за нашег живота и питање је да ли ће бити за још две хиљаде година. Данас ми већ расуђујемо да је то могуће и да ће бити и да је то нешто близу нас.
Антихрист када буде дошао на власт, а многи свети оци говоре да ће то бити после Трећег светског рата, појавиће се као велики миротворац. Ми идемо ка томе периоду, он који ће бити предсједник свих нација, имаће земаљску столицу одакле ће да влада, а биће зацарен у Јерусалиму, у обновљеном, васпостављеном на брзину, Соломоновом храму. То је време које нам предстоји. То је говорио и Свети Јован Кронштатски у своме виђењу које је имао када га је Свети Серафим Саровски водио да види Царство Небеско, да види Рај и да види будућу историју Цркве, тај текст ако нисте прочитали постоји на нашем сајту (ОВДЈЕ). Антихрист ће почети да се бори против људи тј. да тражи да му се људи покоре управо првим искушењем - искушењем храном. Узеће власт над храном и нико неће моћи да иде у продавнице да купује храну, осим ако нема жиг Антихриста који се помиње у Светом Јевађељу. А за тако нешто су почели да нас припремају, предокусили смо тај моменат сада кроз ове мјере против оних који нису вакцинисани. Не може човек ући тамо, не може ући овамо. Већ смо отприлике припремљени за ту верзију, да знамо шта то значи. Не можеш да путујеш и да се крећеш, а поготово нећеш моћи да купујеш храну и пиће за себе и за своју породицу, за своју децу.
Друго искушење које ми људи имамо је оно када је ђаво одвео Христа на високи храм и рекао Му: Ајде скочи доле, јер је писано за тебе да ће анђели твоји да те држе да нећеш пасти доле на земљу. А Господ му говори "Немој кушати Господа Бога својега".
То је друго искушење, таштина и сујета, ако смо прерасли прво искушење телесно, онда нам долазе ова два суптилнија искушења таштине и сујете да покажемо да смо велики, да се покажем да сам силан, моћан, да сам чудотворац, као што је био Симон Маг из Јеванђеља, са њим се Апостол Петар борио. Симон је желио да удиви људе лажним чудесима, као што ће Антихрист имати моћ да лети са зграде на зграду, јер демони ће га држати и тако ће људе одушевљавати како лети са једне зграде на другу, али неће видети да га демони држе. Свети Апостол Петар је видео да Симону Магу помажу демони приликом тих лажних чудеса, зато се и борио против њега и њихових зала.
Сујета и таштина - то је оно ко ће први служити, ко ће старији прота бити, ја сам стављен на крај Литургије, једни кажу ја сам одбачен. Све је то сујета и таштина која је увијек негдје присутна у нашем животу - у породици, у кући, на богослужењу, где год хоћеш. Све су то негде оквири таштине где хоћу да се покажем велики и значајан. Али Господ нас учи да се против тог искушења боримо тако што кажемо "Немој кушати Господа Бога својега" и живи по вољи Божијој и труди се, моли се Богу, Бог ће те онда помагати. Не да ја одем да скочим са куће да видим хоће ли ме Бог чувати то је погрешно разумевање - Чувај се и Бог те чува.
Чувамо се живећи по заповестима Божијим и по типику Цркве. Када неко живи по благослову свога Епископа то је једна црквена заједница, ако је духовно разумемо. А ако разумемо свог Епископа као неког шефа који ту седи и командује, ја ћу шефа изврдавати, јер шеф је ту да се изврдава. Он каже једно ја кажем друго, а ако разумем да је тај човек на Христовом месту у Цркви, као што је на Литургији, онда можемо да кажемо дај да се не преварим и будем њему послушан, а не да се правим као да чекам самог Христа. Тиме нећу дати простора сујети и таштини.
Треће, оно велико искушење, које је можда и највеће, јесте кад је Господ био одведен на гору високу и демон Му показује сва царства овога света и говори - "Поклони ми се и све ћу ти ово дати". Дакле дотле је дрскост демонска да он тражи да се Син Божији поклони њему. А Господ му говори - " Иди од мене сатано, јер је писано Господу Богу своме служи и Њему се клањај".
Наш програм јесте да се богослужењем једино Богу клањамо и Њему да служимо и никако ничему мањем од тога. Зато је и била велика дилема и борба око икона. Људи су мислили да се хришћани клањају иконама, не схватајући да се ми поклањамо иконама и поштујемо их због лика који изображавају, али никако да им се клањамо као Богу. Само је Један Бог и Њему се клањамо, а пред иконама се поклањамо и изражавамо поштовање.
Ђаво за крај чува највећа искушења као што су среброљубље и властољубље. Човјек када остари престану да га поштују и чак га физички избаце из породице. Не треба им стар, кашље, болестан је, смета им и неку своју љубав према њему као оцу, деди и прадеди забораве. Читав је Запад на том систему, а на велику жалост и наш народ граби ка том типику и погрешним идеалима. А он се огледа највише у недостатку љубави због интереса. Шта ће ту да ми кашље, да ме спутава. Нека иде у старачки дом. А тамо у старачком дому је нико и ништа, безличан човјек, коме не значе ништа ни те сестре ни нико. Породица одбацује те старе људе, јер не требају ником. Једино онај који је стар, а има капитал, он остварује ту породичну доминацију капиталом. Богат је, купује себи и другима све што треба, живи у неким вилама и хотелима - среброљубљем надопуњује и младост и лепоту и шта све не. Тим својим капиталом има приступ најбољим и лековима, али тиме купује и власт, власт да влада државом до 90 година. Не зна како се зове, а хоће да влада државом и светом.
Е, та борба да стекнемо капитал, да имамо, она нам даје достојанство, али то достојанство није од Бога, него од тог капитала. Људи нас поштују и цене, велика аута, велике куће и тим људим се прилази са великим поштовањем, а нико или мало ко се пита како је тај човек стекао то богатство. Има оних који су и поштеним радом, а има и оних који су ко зна чиме бавећи се стекли то. Гледајући те примере, себе да тражимо, да не будемо ми слични томе и њима.
Свети Сава нам је пример свима у свему, осим кад се повукао катедре. А иако се повукао са катедре, наставио да мисионари и да проповеда Јеванђеље.
То су та три искушења, која нас у животу прате. Свакодневно негде нечим смо искушавани - негде телом, негде сујетом и таштином, негде среброљубљем и властољубљем. Против ових искушења се морамо борити сваки дан, не попуштати никада, закључио је своју поуку владика Фотије.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
