Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи. - Мт 25, 1−13.
На данашњи дан Црква помиње Свету равноапостолну Нину, у чију част се чита одломак из Јеванђеља по Матеју: Христова прича о десет девојака. Ово јеванђелско читање има карактер великопосни и покајни, и чита се у Страсној седмици.
Причајући причу, Христос саопштава следеће: Царство је Божије као десет девојака које чекају женика одевене у одговарајуће хаљине и које у рукама држе лампе. Христос Себе назива Жеником у овој причи, а душе људске – девојкама. Људска је душа по својој природи невеста Христова. Управо нам се ова тајна и открива у причи.
Ова се мисао нарочито јасно огледа и манифестује у тајни монаштва. Монашки подвиг је налик браку између Христа и људске душе. Неважно је да ли у монаштво ступа мушкарац, или то чини жена. Природа пола овде ништа не представља, јер су душе наше подобне анђелима, подједнако привучене Христу, ступајући са Њим у мистички брак. Монашки постриг – то је нека врста свете тајне венчања душе са Христом. И само се у том тренутку певају молитве, које су повезане са данашњим читањем Јеванђеља.
Христос је женик наших душа, душе наше чекају Христа, јер је Он већ једном посетио земљу. Ми смо слушали о њему, и следећи његов долазак чекамо на Светој земљи и по целом свету, јер је Христос обишао читав свет већ после Свог Вазнесења. Христос није оставио ниједан комадић земље, а да га није осветио Својим присуством. Тјутчев је испевао потресне стихове о својој земљи, о Русији: „Потиштен под теретом крста, целу је тебе, земљо рођена, Цар небески обишао, благосиљајући“. Христос је близак људима. И не чувају само Палестина и Јерусалим трагове Његовог присуства. Јордан, Генисаретско језеро, храм Васкрсења, Галилеја – места су на којима је Он био, којима је ходио, где је преломио хлеб и васкрсавао мртве. Но, од времена када се свету огласила проповед о Васкрслом Христу, многи делови света осветљени су Христовом благодаћу и Његовим присуством.
Свет и јесте сместилиште Божанских Тајни. И ми мислимо о томе, уједно очекујући Други Долазак. Чекамо тај дан када ће се Христос јавити у Својој слави. Када је први пут дошао, Христос је дошао као смирен човек. Ходао је као човек, био гладан, тражио кров над главом, скривао се од сунца под лишће дрвећа. Био је у свему смирен. Али, предстоји и Други Долазак. Чекање Другог Доласка – то је чекање душа које су везане за Христа и заручене са Њим. Ви знате да је једно бити заручен, а посве друго бити у браку. Једна ствар су заруке, а ступање у брак − сасвим друга. Заручити се, значи обећати неком верност и чекати време до отпочињања брачног живота. У нашој данашњој црквеној пракси, венчање следи одмах након зарука, мада, по древној традицији, неко се може верити, а да брак склопи тек после неког времена. Између зарука (веридбе) и брака може проћи пола године или чак дуже време.
И ето, сви ми – верујући људи – верени смо са Христом, но причекаћемо до уласка у брак са Њим. Заправо, наша је обавеза да током живота докажемо Христу нашу верност, не заљубљујући се у друге младожење, који обмањују наше душе – а то су различити идоли, духовне утваре, фантоми. Они се представљају као слика наше душе и вуку нас ка себи. И ми смо њима привучени као што је лакомислена девојка привучена кицошу који лепо прича и лепо се облачи. Тако се и наше душе развлаче на различите стране, поклањајући пажњу различитим стварима у овом сујетном свету. А сав смисао је у томе да душа буде верна Христу, Небеском Женику. О овоме и говори прича.
Десет девојака представљају све верујуће. Оне чекају женика. Женик касни. У Причи се каже да је женик окаснио, и да су се сви чекаоци уморили и заспали. Ово је веома важан детаљ, јер колико је времена прошло од оног сред ког је Христос живео на земљи? Много је година прошло. Морамо да се присетимо и запамтимо како је очекивање Другог Доласка Христовог било најнапетије и најстрасније у првим годинама постојања хришћанске Цркве. Онда када су апостоли још живели на земљи и проповедали, када се тек оформљавала Црква, када су се људи крстили, слушајући проповеди апостола-сведока, и када је велика благодат Божја сијала огромном снагом посред страшне таме и међу свим прогоњеним. У то су време хришћани, више него сви други касније, чекали Други Долазак. Апокалипса Јована Богослова завршава се речима: Да, дођи, Господе Исусе! То јест: „Дођи већ једном, дођи брже, ми Те чекамо, ми смо спремни! Иди, казни грешнике, праведнике спаси.“ Том су мишљу прожете све поруке апостола, зато што су људи толико ватрено, буквално из дана у дан, очекивали Други Долазак.
Затим се историја продужила – управо, да би се многи спасли. И људи су каткад заборављали Други Долазак, а каткад би, опет, васкрсавала мисао о ишчекивању краја. И не једном, људи су проглашавали да је близу крај света, повлачили се на планине и у пустиње, продавали имања, престајали да ору земљу, рађају децу. И размишљали су притом: „Ево, ево сада ће наступити крај!“ Крај, међутим, није наступао. И опет се умножава сујета, наступа безакоње, које је, по правилу, још израженије. После многобројних очекивања која се нису обистинила, наступа оргија греха – тако у животу обично бива. И у Јеванђељу се каже да је женик окаснио, женик се специјално задржао, јер је рад да свакога сачека, све који су се уморили и заспали. Христос ће доћи на Страшни Суд када сви буду поспали, када се сви буду уморили од чекања. У томе постоји некакав закон: чекаш, чекаш, чекаш, уморио си се, очи ти се склапају, придремао си – а звук звона запара твој слух: „Устај, време је!“.
Тако је било са апостолима у Гестиманском врту. Христос се молио, и требало је да се и они моле са Њим, да Га бодре. Но, они нису издржали, клонули су у сан. А колико је тешко борити се са сном! Ко се борио, тај и зна колико сан убија, као да се у гроб пропада, тело се повија, врат пада на рамена, вукући човека ка јастуку и кревету. Прислониш ли главу на нешто, а то се отежале очи склапају и ти већ тонеш у бесвесно стање. И баш тада – као удар грома: „Устајте сви, већ је касно, време је дошло, а ти га ниси сачекао!“. То се десило са апостолима у Гетсиманском врту, то ће се десити и нама. Женик је обећао да ће доћи, ми чекамо Женика, али је Женик закаснио, и ми смо се уморили и заспали.
Уснуло је свих десет девојака. Међу њима је било пет мудрих и пет безумних, словенски – јуродивих, то јест, оних чији је ум повређен, наружен. Уродив или јуродив – је човек чији је ум искривљен, наружен, неправилан. По чему се јуродиве разликују од мудрих? Свака од њих имала је у рукама сасуд јелеја, то јест, лампу. У далекој прошлости, лампа је имала облик ципелице. На такозваном „носићу“, самом врху предњег дела, штрчао је фитиљ који је био провучен у унутрашњост лампе. Одозго се наливало уље и тек тада се могао упалити фитиљ. Тако су некада људи осветљавали своје домове, своје путеве у тами. Исте такве лампе биле су у рукама тих девојака док су ишчекивале женика. Женика треба чекати са упаљеном свећом, са упаљеном лампом. За разлику од јуродивих, мудре девојке су имале резерве уља. Уље које су имале налиле су у лампе, а што је претекло чувале су у резерви. Оне луде нису имале залихе. Пошто су поспале све – и луде и мудре – одједном се проломио повик: „Ево иде женик! Изађите му у сусрет!“. Оне све поскакаше, почеше да исправљају своје фитиље – на фитиљима се, знате, накупи гареж који се дими, те га треба очистити. Јуродиве, чистећи фитиљ, откривају да је мало уља у њиховим лампама, да фитиљ дими и да је готов да се угаси. А у мудрих – приправљена лампа светли. Тада се јуродиве обраћају мудрим: „Дајте нам вашег уља! Угасиће нам се лампе!“ А мудре им одговарају: „Ако вам дамо, угасиће се и ваше и наше лампе. Нема довољно за све. Пођите и купите за себе.“
И оне одоше да купе. За то време, мудре уђоше у дворану, и врата се за њима затворише. Веома страшно звучи реченица: „И врата беху затворена“.
Подсетићу вас како Христос на једном месту Писма, у Откровењу Јована Богослова, описује како онај који има кључ Давидов, који отвара и нико неће затворити, који затвара и нико неће отворити (Отк 3, 7). Христос нам је отворио врата вере: насити се, радуј се, измени се, напој се, спасавај се! Јединствена врата кроз која се може ући у Царство Божије су – врата покајања. Улази кроз њих човек, каје се, па затим и радује. Христос нам је отворио та врата. Нико их неће затворити док их Он Сȃм не затвори. Но, када их Он затвори, нико их неће отворити. Испод њих не можеш поткопати, не можеш их разнети динамитом, за њих не постоји кључ. Зато ми и вапијемо: Отвори ми двери покајања, Животодавче! Тако ћемо певати и током Великог поста, у дане покајања. Још се обраћамо и Мајци Божјој речима: Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице – то јест, отвори нам та врата, јер ако их Он затвори − биће страшно.
У причи се каже: „Затворена беху врата“. Луде (глупе) девојке приђоше са уљем, са упаљеним лампама, и стадоше да лупају у врата: „Господе, Господе! Отвори нам!“. Иза затворених врата чуше глас: „Не познајем вас.“
На шта вас ово подсећа? На јеванђелску гозбу на којој се веселе праведни и са које су протерани грешни. Везане су им руке и ноге и избачени су ван, у таму најцрњу, где се чује плач и шкргут зуба.
У причи се још говори и да морамо ући кроз отворена врата, са упаљеним лампама. Наравно, овде посебну улогу игра уље. Чиме снабдети лампу како би светлела? Шта симболизују резерве уља? Златоусти каже да је уље − милостиња, то што вера дела кроз љубав. Апостол Павле каже исто. Као што сунце не може да не греје, као што вода не може а да не влажи, тешко не може а да не пада, лагано не може да се не подиже у вис – тако вера не може да опстане ако испод ње нема љубави. Ако постоји вера, онда она порађа дела љубави. Не рађа ли наша вера дела љубави, то нам је вера мртва, чак и бесомучна. Јер и зли дуси верују и дрхте, али се не мењају. Постоји вера бесплодна, вера бесовска, вера у Једнога Бога која из себе ништа не рађа. Не дао нам Бог такву веру. С друге стране, права вера рађа из себе дела.
Златоусти сматра да је јелеј (уље) – милосрђе у најширем смислу те речи. То је и жалост, то је и заштита, то је и милостиња, то је и помоћ, то је и молитва, то је и старање о ближњима, добре мисли о њима, то је и опраштање њихових сагрешења. То је све оно што је обухваћено речима „волим ближњег свог“ – ето, такво је то милосрђе. То је заправо тај јелеј који је неопходно складиштити. Преподобни Серафим Саровски причао је да је мало милосрдних, чак је и девственост ретка, зато што су девојке биле и мудре и луде. Претпоставља се да је девственост – чистота, неукаљаност, целовитост – потпуна посвећеност Господу, па иако све то имају – девојке остају иза врата. Може човек да се придржава целомудрености и да опет буде неиспуњен – таква је целомудреност празна, несадржајна. Постоје и такве девојке и девственици који су телом остали чисти, али су им душе празне, а умови запрљани. Девственост, значи, није довољна.
Серафим Саровски је говорио да је јелеј благодат Светога Духа, и да се човек мора трудити како би био у благодати. Ми се молимо: Заступи, спаси, помилуј и сачувај нас Боже, благодаћу Твојом. Ни заступања, ни помиловања, ни чувања не може бити без благодати. Шта је, заправо, благодат? То је свеснажно деловање Духа Светог, који делује у Цркви над онима који се спасавају. Он помаже, штити, исцељује, греје говека по мери вере његове, по мери молитве, смирења и испуњења заповести. Човеку је потребно да буде у благодати.
Унутар нашег бића постојано се боре две природе: оронула природа старог Адама и нова природа новог Адама, Христа. То јест, благодат се бори са нашом старом и истрошеном природом ко ће кога победити. Благодат се труди да победи старог човека, да усади нове мисли у човека, нова осећања, нове животне циљеве. А стари човек се бори са благодаћу. Настоји да све са неба свуче на земљу, настављајући живљење по своме: грешно, лукаво, сујетно, брзо. У нама се одвија таква борба.
И тако смо и ми и ви – девојке, девице; девице – то су наше душе заручене за Христа. И потребно их је снабдети јелејем. Као што домаћица пред зиму припрема залихе неких намирница, слатко, туршију... Као што човек оставља новац за црне дане: може се десити да се одједном разболи, или да му неко умре. У таквим је случајевима потребно имати новац у џепу, како се не би ка другима пружала рука, већ да се из невоље човек извлачи сам, не западајући у дугове. Током живота човек ствара залихе најразличитијих ствари. Значи, неопходно је да се снабде и јелејем. Изнад свега је потребно створити залиху добрих дела, учињених ради Христа и само ради Христа. То и јесте најчистији јелеј. Управо та добра дела учињена ради Христа и само ради Христа, и јесу пут стицања Светога Духа, по сведочењу Серафима Саровског. То и јесте милостиња о којој говори Златоусти. То је бескрајна милост, универзална љубав о којој говори свети васељенски учитељ.
Показује се неопходним стварање залиха добрих дела, потребно је размишљати о томе још док су наше ризнице празне. Може нам се учинити да су наше духовне оставе снабдевене многим добрим делима. Заборавимо на то. Мислимо: „Ето, већ сам и то обавио, помогао сам оном, овог сам посетио, оном опростио, помолио се за њега, овде и онде сам многима учинио...“ Памтимо ли своја добра дела, значи да су коштала један грош. Неопходно је да о добрим делима не размишљамо, да их заборавимо чим смо их учинили. Да их заборавимо сасвим. Потребно је да стекнемо свети заборав на учињено добро дело. Одмах заборави све добро што си учинио, то је нужно. Стога што ситни, одвратни човек памти то мало, тричаво добро које је неком учинио и пре петнаест година. Зар тако треба чинити? Не, то се не сме. Данас учини, данас заборави. Нека десна рука не зна шта ради лева. Тако каже Јеванђеље. Само када заборављамо своја добра дела можемо накапати мало јелеја у наш сасуд. Памтимо ли их – Бог ће их заборавити, заборавимо ли их – Бог ће их памтити. То је духовни закон, тако увек бива. Ако сам себи опростиш, Бог ће ти судити. Ако сам себе укореваш, смирујеш се − Бог ће помоћи, неће те осудити.
Потребно је да се добрим делима снабдемо унапред. Понављам – добрим делима учињеним ради Христа, и само ради Христа, без жеље да нам се добрим узврати, без тражења похвала и награда, посве без користи, само ради Онога Који живи на небесима, Који седи с десне стране Оца. Ради Њега, ради Васкрслог Богочовека ми морамо чинити добра дела. То онда и јесте јелеј који ће се одједном и неочекивано појавити у нашим сасудима. Само још да приправимо лампу и упалимо фитиљ и пођемо и уђемо на врата која ће се затворити за нашим леђима, а не пред нашим носем. Иначе ће, браћо и сестре, бити страшно.
Колико смо пута слушали из Јеванђеља речи о томе да ће први бити последњи, а последњи први. Јеванђеље ће преокренути читав свет на који смо се ми навикли. Било је тако и у данима када је на земљи живео Христос Спаситељ: апостоли су тада постали издајници, а разбојник – први становник раја. Све се преокренуло. Тако ће се и у нашем животу све преокренути, пре или касније. Све ће се променити, преокренути с ноге на главу. И тада ће свако од нас открити своју скривену суштину: да ли је живео ради Христа? да ли је мислио на Њега? да ли Га се сећао? да ли је ишта учинио за Њега? да ли је тај сасуд пун, или фитиљ догорева?
Тако, ето, браћо и сестре, ова данашња прича о десет девојака звучи као – изазов нама. Изазов како бисмо наново, испочетка, стварали залихе у нашим ризницама, залихе које не труле, које је немогуће покрасти, које ни црв не једе, ни мољац не квари. Постоје ризнице – нетрулежне, вечне, сабране на небесима. То је све оно невелико које учинисмо ради Христа, што је Господ примио, запамтио и сложио на твој лични депозитни рачун, са ког ћеш још и камату да подигнеш. Уложио си мало – сачекај, кроз петнаест година од тог малог биће нешто веће. Зато што и то мало, Бога ради учињено, не пропада. А оно велико, учињено за себе или за неког кога волиш, а у нади да ће ти он добрим узвратити, или славе ради, или за неке почасти... – све ће се то велико, на крају крајева, показати као потпуно бескорисно.
Потребно је да променимо угао гледања на свој живот. На оно што је минуло, као и на оно што нас чека. Неопходна је промена. Колико смо само пута казали да реч покајање, на грчком „метаноја“, значи промену ума. Наравно, ум сам себе не мења. Ум се мења једино дејством Божије благодати. И желео бих, много, да се ум оних који су данас у храму, измени Божанском благодаћу. Нека за нас умру многе ствари које су се још јуче чиниле необично важним. И нека оживе те скупе, прескупе, драгоцене, готово неприметне, али веома вредне ствари које до јуче за нас нису ни постојале. То ће све, Боже дај, са нама учинити Сам Христос. Унутар нашег ума Он ће извршити ту благу промену.
И тако ћемо се, браћо и сестре, снабдети тим јелејем јер ћемо, пре или касније, сви уснути. Сви ћемо се ми уморити и заспати.
Неки кажу: „Док сам млад, нећу се кајати ни молити се, кад остарим – покајаћу се“. Колико је старом човеку тешко да се каје кад му је склероза оковала мозак, ишијас укочио леђа, када ноге не иду, језик не брбља, а устајање са кревета равно је подвигу?! О каквом се покајању у старости може говорити? Ко се од оних који су грешили у младости заиста каје кад наступи старост? Скоро нико, осим оних који благодушно и без роптања трпе болести. У старости се може кајати тек на један начин, ако те је Бог поразио болешћу, положио на кревет, а ти не ропћеш, већ кажеш: Слава Теби, Господе. И читаш Псалтир. Већег подвига за тебе од тога нема. Само не ропћи, моли се и чекај сусрет са Господом. У старости је веома тешко кајати се.
Насупрот томе, лако је кајати се док си млад, снажан, док можеш да чиниш и метаније, да убогом помогнеш, слабог да подржиш. Док си сав испуњен енергијом – тада је добро да се кајеш. Не сме се одлагати, потребно је пунити ризнице. Доћи ће време када ћемо се сви раслабити, а то ће бити време пред наступање Страшног Суда. Тада ће и читав свет бити раслабљен. У свакога ће ослабити колена, олабавиће се свачије руке, читава човекова грађа. Наш садашњи живот – комфоран, развратан, цивилизован – шта је направио од човека? Он је човека посве раслабио. Савремени човек – раслабљени човек! Поспан, лењ, обесхрабрен. Он већ одавно не извлачи воду из бунара – руком отвара славину. Не сече дрва – отвара ручицу на вентилу пећи на гас. Већ дуго не пешачи километрима (некада се до прве школе пешачило и до двадесет километара!), сада не – спушта се и диже лифтом, чак ни низ степенице не силази пешице, излази кроз врата, седа у аутомобил, метро, аутобус. То јест – не напреже се, не труди се. Такав је човек раслабљен. Ми данас спавамо у ходу, ништа не радимо и увек смо уморни. Савремени човек се буди уморан. Од чега, питамо се? Од неприродности нашег начина живота. Зато нам прича и говори да је нужно скупљати добра дела, снабдети резерву тим добрим што намераваш да урадиш, док још гледаш, слушаш, мислиш, док си још при здравој памети и пун радног елана. Колико сутра − можеш и ослепети, и оглувети, и лећи на постељу, а да не можеш устати. Сутра се свашта може десити. А данас си још здрав, на ногама си, још увек можеш све. Снабдеј се добрим делима, добри човече, док још можеш!
Живео је у Москви у 19. веку доктор који се презивао Гаал. Целог свог живота понављао је једну те исту реченицу: „Пожурите да чините добро! Пожурите да чините добро!“ То је била његова проповед. Волео је убоге, сиромашне, оне на робији, болесне који се нису могли дићи са кревета. Цео свој живот потрошио је на помоћ ближњима – убогим, несрећним, осуђеним, и другима. И он је понављао: „Пожурите да чините добро“.
Јован Богослов је доживео дубоку старост, и већ није могао да изговара дуге проповеди, већ је само понављао: „Децо, волите једни друге“. Била је то његова непрестана проповед, позив да испунимо закон Христов. Љубав међу нама и јесте сведочење да смо Христови ученици. Зато је Гаал понављао: „Пожурите да чините добро“.
А то добро, мало добро – прстохват соли, комадић хлеба, блага реч, осмех, мисао, молитва – Христа ради, ближњег ради – то и јесте наш јелеј, браћо и сестре, који морамо допунити када се зачује глас: „Долази женик, изађите му у сусрет!“
Обратите пажњу – Црква је толико усвојила мисао да Женик долази у пола ноћи, да је установила и посебну службу – полуноћницу. Монаси у манастирима служе полуноћницу, знајући да ће Женик доћи усред ноћи, како у поноћ не би спавали, како не би легли у кревет у време када је ноћ све освојила, већ стајали на молитви и чекали Женика – можда дође данас? Можда управо сада дође?
Човек мора да чека. Управо стога и ми лежемо у кревет са мишљу: „Хоћу ли устати? Неће ли мени ова постеља бити гроб, или ће окајана моја душа дочекати дан?“. Тако ми читамо у вечерњим молитвама. Не морамо то ни читати, већ само о томе размишљати, свеједно је. Ако си те речи прочитао, а ниси их разумео, можеш их и не читати. Ако их ниси прочитао, а у кревет лежеш са оваквим мислима: „Неће ли ми кревет мој бити гроб? Хоћу ли ујутру устати? Господе, опрости ми, у руке Твоје предајем дух свој“ − то ти и вршиш вечерњу молитву. То је најважније. Јер можемо читати, а не разумевати прочитано. Богу не треба наше бесмислено мрмљање. Може се схватити, а да се и не чита – и то ће бити молитва.
Наступило је време када спољашње отпада, и само је на цени унутрашње. Разуме ли човек зашто живи, из ког је разлога дошао овде? Зашто то чита, зашто ово слуша?.. Схватајући свој живот у свету и будућност која га ишчекује, човек може у свом животу пронаћи Христа на сваком кораку. А ако човек извршава обреде формално, не схватајући њихов смисао, остаје будала целог живота, и умире увелико збуњен. Умире у греху као неки џукац у бувама, и не схвата због чега је кажњен. Зар није читав живот Богу прислуживао, а испаде да није Богу. Свакоме је неопходно да схвати смисао живота, браћо и сестре, и треба ићи − не од спољашњег ка унутрашњем, већ од унутрашњег ка спољашњем.
И ево, данас смо прочитали причу о десет мудрих и лудих девица. Извлачећи кратак резиме прочитаног, напоменуо бих да су душе наше − невесте Христове. Христос ће нас питати да ли смо му верни, јесмо ли сачували ону чистоту која је њему мила? Или ће нас, као оскрнављену заручницу, одбацити? Јер, могуће је заручити се и отићи за каквим послом, и вратити се, а чути: „Само да знаш, твоја те невеста није чекала како треба“. Рећи ће и други: „Није те достојно сачекала невеста“. Трећи ће, пак, рећи: „Слушај, уопште не бих волео да будем на твом месту“. И, на крају крајева, он долази вереници и каже јој да се стиди од главе до пете, да је нико неће ни оженити јер такве невесте никоме нису потребне.
Тако су, браћо и сестре, душе наше заручене за Христа, и оне су Христове невесте. И до времена Његовог доласка – усред ноћи, изненада, док будемо спавали – потребно је да сакупљамо залихе јелеја, како се светиљке наше не би угасиле. Размишљајмо о овоме данас након што изађемо из храма.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: Православие.ру
