Ево прође још једна недеља посвећена Светом апостолу Томи. Због догађаја који је се спомиње у ову недељу, апостол Тома понео је надимак ,,неверни“.
Међутим, архетип неверног Томе лежи у свакоме од нас. Већина нас више не верује на реч чак ни најближим пријатељима и родбини док претходно не испита то сопственим чулима. ,,Стварно? Дај да видим. Да послушам. Да додирнем. Да анализирам. Док се сам не уверим – не верујем“. Ово је нарочито приметно у савременом свету, у којем се вера у људски разум, науку и технологију обоготворавају. Модеран човек као да губи моћ вере па и простог поверења другоме. Такав је и његов однос према Богу: ,,Све те приче из Библије су лепе и поучне, Али покажите ми ви тог вашег Бога, дајте да Га видим, да Га спознам било којим од пет чула, па ћу онда веровати да Он постоји“. Али, каже Христос за такав приступ затвореног срца и неспремног да поверује: „Чак и ако неко из мртвих устане и дође им, неће веровати“
Но, хајде најпре да се подсетимо овог симпатичног догађаја из Јеванђеља. По сведочењу Јеванђелисте Јована, Господ се на дан свога Васкрсења из мртвих најпре јавио Марији Магдалини крај гроба, а затим и десеторици апостола, прошавши кроз затворена врата и ушавши у собу у којој су боравили. Тома тада није био са њима. Кад је он стигао, Господ је већ био отишао. Остали апостоли испричали су своме другу све што су тог дана видели и чули, пренели му радосну вест како им се обратио васкрсли Учитељ и Господ. Тома је ту радосну вест засигурно чуо и од жена мироносица и од Луке и Клеопе, којима се Христос после васкрсења јавио на путу за Емаус. Али, реч најбољих пријатеља и њихова радост нису му били довољни да поверује да је његов Учитељ васкрсао. Тражио је да се у то увери сопственим чулима: и видом и слухом и додиром. ,,Док не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем руку моју у ребра Његова нећу веровати.“(Јн. 20:25)
Шта му Господ на то одговара? Христос након осам дана опет чини исту ствар: пролази кроз затворена врата куће у којој су апостоли боравили и започиње разговор са њима и потом се обраћа Томи и каже: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и стави у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ И одговори Тома и рече му: ГОСПОД МОЈ и БОГ МОЈ! (Јн 20:27-28).
Не желећи да изгуби свог ученика, Господ му чини по вољи. Због њега се други пут јавља aпостолима на исти начин. Међутим, Господ не истиче Томин пример као позитиван, већ наглашава: ,, Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а повероваше…“(Јн. 20:29).
Ове речи Господње су упућене због нас јер је вера без физичке потврде знак дубоке љубави. То не значи да Господ не посведочује себе у нашим животима. Најчешће, нећемо пронаћи Бога у спољашњим чудима већ срцем које љуби Господа и коме се Господ јавља Својим споља невидљивим јављањима. Бог се, дакле, не открива емпиријским, научним, нити доказима у спољашњој средини, али се и те како јавља и открива онима који вером желе сусрет са Њим.
Стога, и то треба рећи, људе који су заптили очи својих срца за Бога, који Бога не виде и не осећају, не осуђујемо, него осећамо жал због њих. Када би човек својевољно затворио очи и држао их затворенима да не види сунчеву светлост и потом поверовао да нема сунца, ни боја, ни светлости, код нас не би изазвао осуду, већ сажаљење због тога што свој живот проводи у мраку, без лепоте. На овакав начин треба посматрати и невровање у Бога. Јер Бог Својом добротом и љубављу на готово безброј начина, пројављује своју бригу према нама, орадошћује срца наша и теши их. Отуда нама спољни докази нису ни потребни (премда и творевина собом сведочи да је дело Нечије благости) нити они могу убедити људе који једноставно не увиђају бригу Божију о нама. Светлост Доброте Божије нас окружује и подстиче срца наша на благодарење и радост – они који не успевају то да увиде то чине на своју штету. А увидели они то или не сунце и даље сија и Светлост љубави Божије и даље сија и свему даје утеху, наду и радост. Било би страшно када би човек који је затворивши своје очи за светлост поверовао да светлост не постоји био у праву. Срећом није тако. Амин
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Епархија жичка
