Епископ бачки др Иринеј (Ћирић): Црква је живи организам

Приступна беседа епископа бачког др Иринеја (Ћирића), коју је изговорио у новосадском Саборном храму на дан устоличења у трон епископа новосадских и бачких

„У овом тренутку, када, изабран од светога Архијерејскога Сабора и потврђен од Његова Величанства нашега Краља, као нови ваш архијереј ступам на престо бачких епископа, ја не могу бити равнодушан. Пред моје очи излазе успомене, које ме узбуђују.

Још у детињско доба, у овом светом катедралном храму почео сам ја своју свештену службу, облачећи се са децом као свећеносац пред овим олтаром. У овом светом дому почео сам као младић заносити се примером Светога Саве и са нестрпљењем чекати тешку ризу монашку; а у зрело доба, ево, долазим у исти тај дом Божји да примим старање о душама вашим, да будем наследник блажене успомене епископу Митрофану, који је благосклоно пратио моје дечачке и младићке снове о служби светој Цркви. Зар би могло срце моје да не закуца пред таквим делом Промисла Божјега?

Али нису само успомене из детињства које узнемирују душу моју. Ја у овај мах не могу а да са радошћу не осетим и то да сам ја први који на престо бачких владика долази преко порушених преграда на Сави и Дунаву, први из јуначке земље Србије, подигнут на епископско достојанство још од Светога Архијерејскога Сабора оне краљевине, која је створила ову велику државу и донела слободу и овоме крају, први који могу да посведочим потпуно уједињење. Нека је хвала Богу за све то!

А не могу сакрити од Вас ни то како срце моје трепери као струна, која даје тонове радости, када видим овај ваш срдачан дочек, како ме унесосте на крилима љубави у свој град, у коме сам одрастао и који никад нисам заборавио. Ја сам захвалан од све душе своје, јер ваша љубав налази не само одзива у моме срцу него ми још даје и снаге за тешки посао који ме чека.

Долазећи у вашу средину, ја сам свестан тога да мене не чека одмор и покој него тежак и напоран рад, велика и важна задаћа. Када говорим о важности своје задаће, ја полазим из ових претпоставки: у животу свију народа и свију времена религија је била и остаје једна онако исто неопходна и стална природна појава, као што су говор, поезија, обичаји; још више, као основне психолошке функције: мисли, осећања, хтења. То су појаве које се могу мењати, али се не могу уништити. Исто је тако и са религијом. Она је као један бујан извор или поток, који се, истина, дају на једном месту запушити или браном затворити, али тиме јачом снагом избијају на другом. Религија је, дакле, у животу народа једна природна сила, једна нормална природна појава или закон. Одсуство религије може бити само у појединим изузетним случајевима, који према општој појави представљају аномалију. Када је религија једна природна сила, онда сваки јавни раденик, који треба да усавршава и развија све богате природне силе и способности свога народа на његово добро, мора поклонити велику пажњу и на религију, штавише и у том случају ако он сâм чини изузетак у том погледу.

И по свом божанском пореклу и по својој историјској задаћи, Црква је, у првом реду, позвана да ону божанску искру, која светлуца у срцима свију људи, распири и разбукти до пламена који ће срцима давати светлост и топлину у свима приликама. Та задаћа није ни иначе лака, јер она божанствена искра налази се на најосетљивијем месту у срцима људским. Та задаћа је двоструко тешка у данашње време, када се јављају многи неразумни ветрови, који силом хоће ону искру да погасе. Ту тешку задаћу имамо да извршимо ми, прве слуге Христове.

Нико неће спорити да је Црква са успехом испуњавала своју задаћу у прошлости. Али многи почињу мислити да јој она није дорасла у садашњости. Многи је данас замишљају као, у своје време добар, али сада застарео, апарат, који не може правилно да функционише тамо где су сви други апарати усавршени. Ја не бих био искрен, ја не бих био правичан када не бих признао да ово мишљење није сасвим безразложно. Ја тиме нећу да кажем да је Црква застарео, неупотребљив апарат. Ја хоћу само да признам да тај, иначе здрав, апарат данас не функционише сасвим онако како би требало. Зато нам се јавља и нова задаћа, да пронађемо и дефект који смета правилном функционисању. Другим речима, наша Црква живи и функционише, али то њено живљење је животарење и таворење. Задаћа наша је дакле двострука: да оживимо Цркву, да јој дамо свежине, замаха и полета, да се снажи и јача, да иде од силе к сили (Пс. 83. 7), како вели Псалмопевац; са друге стране опет, да испитујемо и лечимо све оно што смета правилном животу Цркве и народа, да радимо на потребним реформама.

Оно прво ја разумевам тако да не смемо свој рад ограничити само на администрацију и свето богослужење. Не, представници Цркве морају тражити жив додир са читавом паством и трудити се да живом речју задовоље духовне потребе својих верних. Религиозно просвећивање у два правца мора бити прва тачка на дневном реду пастирскога рада. Пре свега, треба црквено схватање и теистички поглед на свет учинити приступачним модерном човеку, како може и образован човек, без штете по своје научно уверење, примити догмате и учења православне вере. Затим треба показати које место заузима Православље међу разним вероисповестима и многоврсним сектама, које се нарочито у овој Епархији и у овом граду јављају са много енергије. Али, представник свете Цркве не може се зауставити само на религиозном просвећивању, он мора помагати сваку просветну установу и сваки просветни покрет, који иде на добро народа. Поред просвећивања, широк круг рада отвара се Цркви и на каритативном пољу, које је Црква у најбоља времена свога постојања имала у својим рукама. Уопште, црквени радници морају бити увек у првим редовима оних који се подухватају да поведу народ од рђавога к доброме и од доброга к бољем.

Са друге стране, Црква мора обратити своју пажњу и на све ово што може да кочи њен рад и смета правилном функционисању. Жива Црква не сме се затворити испред потребних реформи било у управи, законодавству или богослужењу. Но, радећи на остваривању реформи, ми ћемо само тако постићи успех ако никада не будемо сметнули са ума да су те, да их тако назовем, нормално-техничке реформе, истина, корисне, али од спореднога значаја, и да има много дубљих реформи које се не могу фиксирати ни у какве програме. Ако црвен олук, који прокишњава, премажемо зеленом бојом, он може, истина, изгледати лепши, али зло још није излечено. Ми можемо, например, скратити и превести богослужење, али таква мера, сама по себи, не значи ништа. Јер, ако ће речи скраћене молитве на српском језику летети горе, а мисли остајати доле, онда, како вели краљ у Хамлету, речи без мисли неће доћи до неба.

Са блаженим Августином ја мислим да је први услов за сваки радикални лек не тражити кривицу ван себе (Confessiones X, 36). Сваки програм за реформе у свету може бити добар, али ће успеха имати тек онда када претходно реформишемо срце своје. И у време светога апостола Павла, као и данашње време, било је много заплетених питања. Тако је, например, било врло важно питање о робовима, које су господари сматрали за своје ствари. Апостол народâ није састављао никакав програм за решење тога тешкога социјалнога проблема; али једним једноставним гестом показао је пут који је после довео до мете. Када је Филимону побегао роб Онисим, Павле га је вратио натраг господару. Он није молио Филимона да ослободи Онисима него само да га прими као брата љубазнога (Фил. 16). Новим унутарњим односом братске љубави његово ропство је уствари било уништено. Реформа је била много радикалнија него да се само ограничила на формалне односе.

Као у апостолско време тако и данас, мислим, најглавнија је реформа, успостављање правилних односа међу људима. Анђеоске речи приликом Рођења Спаситељева: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лук. 2. 14), остају вечити и први програм кроз сва поколења за све који се труде за добро народа. Остварењу тога програма смета најстрашније ропство у које човек може допасти, а то је ропство самом себи, својој страсти, своме ја. Никакви програми за препорођај друштвени неће помоћи догод човек служи само себи, само својој породици, својој клики, странци, племену, својој слави, своме богатству. Први корак свакоме напретку је ослобођење из тога ропства, сазнање да нису наши лични интереси најглавнији на свету, да људи нису ту да служе нама него да смо ми ту да са  људима служимо Богу, истини, добру и правди; свест да се наша вредност не може мерити тиме колико смо виши од других људи него колико смо нижи од Бога.

Тако ја замишљам задаћу, одређену свима слугама Христовим у данашње време, па и мени недостојноме. Ја немам програма фиксиранога по пунктовима, ја немам своје странке. Али ја тражим присталице. Но мени не требају гласачи ни изборници, мени су потребни раденици. Мој присталица неће толико бити онај који ми је само лични пријатељ, колико сваки онај који ради на добру Цркве и народа, па ма он био и мој лични противник. Ја немам ништа да тражим за себе, јер Господ ми је, истина, одузео најближе и најмилије, – тако беше Његова воља и нека је благословено Име Његово, – али ми је, са друге стране, дао више него што сам искао. Ја имам да тражим само још ваше добро. И излазећи одсада, као ваш архијереј, пред Господа, ја ћу Му за своју личност приносити благодарност на досадашњој доброти; а за вас ћу Га преклињати и молити да вама не ускрати никакво добро, да вас начини срећне, задовољне и напредне и да вас Његова милост прати на сваком кораку живота вашега.

Благословеније Господње на вас, всегда ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин!”