Кад заиста заволиш Христа, речи молитве које Му изговараш са чежњом, из срца, почињу постепено да се губе. Срце је толико пуно да ти је довољно да кажеш само једно: Исусе мој, и то је крај. Понестаје ти речи… Када душа истински и светло воли Господа, она више воли тишину и умну молитву.
Волимо Христа! Тада ће из нас одјекивати име Христово – праћено нашом чежњом, топлим осећањем, љубављу. Његово име ћемо узвикивати тајно, без речи. Обратимо му се у молитви да нам да сузе крену пре молитве!
Али чувајмо се: нека лева рука твоја не зна шта ради десна. Моли се смерно: да ли сам достојан да ми даш такву благодат, Христе мој? Тада се сузе претварају у сузе захвалности. Узбуђен сам; Нисам извршио вољу Божију, него тражим Његову милост. Молите се Богу са чежњом и љубављу, смирено, са благошћу, кротко, без изнуђивања. Док изговарате Исусову молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме, реци је полако, смерно, нежно, пратећи речи топле љубави према Богу.
Изговарајте име Христово са духовном сладошћу. Изговарај речи једну по једну: Господе… Исусе… Христе…, помилуј ме, благо, благо, с љубављу, тихо, тајно, промишљено, али и са узношењем ка Богу, са чежњом, са топлом љубављу, без напрезања, без истицање принуде или непристојности, без менталног грча и самопринуде. Како се мајка изражава када воли своје дете: Дете моје! Моја кћери моја! Драга моја! Изражава се чежњиво и милосрдно.
Чежња! То је цела тајна. Овде срце говори: Чедо моје, душо моја! Господе мој, Исусе мој, Христе мој, Исусе мој!“ „Оно што имаш у свом срцу и уму, то изражаваш свим срцем својим, свом душом својом (Лк. 10:27). Некад је добро изговорити молитву Господе Исусе Христе, помилуј ме наглас, да чула твоја чула, да је ухо твоје чује. Наиме, ми смо душа и тело. И душа и тело утичу једно на друго. Међутим, када дубоко волите Христа, више волите да ћутите и да се умно молите. Тада речи престају. Постоји унутрашња тишина… Она претходи доласку божанске благодати, сједињењу са Богом и стапању душе са Божанством, а затим га стално прати. Када се нађете у оваквом стању, речи су непотребне. То је нешто што се доживљава, нешто што се не објашњава. Само онај ко доживи ово стање разуме шта му се дешава. Осећај љубави те обузима, сједињује те са Христом. Испуњени сте љубављу и дивљењем, и тиме показујете да имате божанску љубав у себи, савршену љубав.
Божанска љубав је несебична, једноставна, истинита. Најсавршенији начин молитве је молитва у тишини. Молитвено ћутање… Овде се дешава обожење. У тишини, у тајности. Овде се дешава право обожавање Истинитог Бога. Међутим, да бисте ово искусили, потребно је да достигнете одређени духовни ниво. Тада речи уступају место тихој молитви. Тако се клањате, улазите у тајне Божије.
Не морамо много да причамо. Морамо дозволити да проговори Божија милост. Изрекао сам речи: Господе Исусе Христе, помилуј ме, и отворише се преда мном нови видици. Сузе радоснице, сузе одушевљења потекле су из мојих очију због љубави и крсне жртве Христове. Чежња! У њему се крије права величина, заправо – рај. Зато што волите Христа, ових пет речи молитве Му изговарате са чежњом, из срца, а онда – речи се постепено губе. Срце ти је толико пуно да ти је довољно да кажеш само једну реч: Исусе мој, и то је крај. Понестаје вам речи. Љубав се боље изражава без речи. Када душа истински и светло воли Господа, она више воли тишину и умну молитву. Потоп божанске љубави испуњава душу радошћу и насладом. Осећам да је свемогући Бог преда мном. Раширим руке и отварам своју душу да се сјединим са Њим.
Преподобни Порфирије Кавсокаливит
