У уторак, шести по Васкрсу, када наша Црклва молитвено прославља светог Апостола Андроника и Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
По прочитаном Јеванђељу од Јована, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
“Христос васкрсе браћо и сестре, одељак из данашњег Јеванђеља које смо чули веома је поучан. Просто човек не може да издвоји било коју реченицу а да у њој не види себе. Ја бих се данас осврнуо на две реченице: “Заиста вам кажем, ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре онда једно остане; ако ли умре род многи доноси”. Друга реченица каже: “Који воли живот свој, изгубиће га; а ко мрзи живот свој он ће га задобити”. Ово некако изгледа мало парадоксално. У православљу, браћо и сестре, скоро је све парадоксално. Ту много логика не значи. Ту значи само просвећење разума и вера која нас уводи у то просвећење. Верујем да сте сви ви видели када се пшеница баци у земљу она прво иструли и из те те трулежи почиње да расте много класје. Шта је Госпшод хтео да нам каже и која је поука ове реченице? Дух и мисао људска су затворени као зрно шшемичино човековим егоцентризмом. Егоцентричан човек је у ствари човек који сматра да је довољан самоме себи и нема осећај за другога. Нема осећаја ни да напредује у животу, да научи, да нешто сазна. Егоцентричност је духовна болест. Сматрати вредним само себе, а други да не вреди заиста је грех. Хришћанско начело јесте да другога сматрамо бољим од себе. Код човека код кога постоји сујета и гордост ово никако не може да се помири. Да ли проверавамо свој живот ако и мислимо да смо најбољи? По чему смо то најбољи? Да ли смо најбољи по томе што ћемо више причати од других? Не, најбоље да проверимо јесмо ли добри у чињењу добра. Јесмо ли бољи у чињењу заповести Божијих. Бити задовољан самим собом је у ствари начело смрти, како кажу свети Оци, и то не само оне телесне смрти већ и оне духовне. Чим се једно биће затвори у себе и собом оно изнутра умире. Тако свако зрно и сваки цветић, ако није отворен према осталој природи, и не храни се ониме што је око њега онда вене и на крају изумре. Као када засадите биљку, а не заливате је, не плевите је, а она се суши док се на крају сва не осуши. Тако и човек. Ако се затвори у себе, у своју људску природу, у свој дух и логику, а не онај Божански дух; ако се затвори у своју мисао, суши се сам и умире. Затворити се у своју мисао значи обзидати себе и заклонити себе од другога. Човек када заклања себе од другога постаје самотњак и на крају просто скрене, што би рекао наш народ, јер он лута у својим мислима и замислима, а не проверава их оним што ми хришћани чинимо, а то је Црквом и Јеванђељем. Отвори ли се пак човек према другоме, отвара своје срце и у њега прво улази Бог. Када човек отвори срце за Бога, отвара га и за другог човека. Што нам је потребан тај други човек? Потребан ми је тај други јер се ја преко другога спасавам. Често говорим да је спасење човеково у Божијој руци али спасење човеково је у руци другога. Ако другоме учиним добро, ако другоме послужим за добро онда је у томе и моје спасење. Ми хришћани се као појединци не спасавамо само у заједници. Зато је хришћанство једна заједница, једна Црква, а Црква јесте Тело Христово. Да би човек осетио ту заједницу као светињу и чувао је око себе, требало би да се сети оних дивних речи светог Апостола Луке из Дела Апостослских који говори какви су били први хришћани. Били су такви да су живели један за све и сви за једнога. Живели су тако што су имали једну душу и једно срце. Нису говорили ово је моје, а ово је твоје, већ су говорили ово је наше. Зато је сваки човек одговоран за спасење другога, не само за себе, али су и зато сви одговорни за спасење једнога као што је један одговоран за све. Дакле, браћо и сестре, када се човек отвори према Богу и другоме и када се један цвет према природи отвори и узима од те околине светлост, влагу, топлоту и ваздух он онда има храну и цветаће, неће да се осуши. Зато што даје али и прима. Не можемо примити ако првенствено не дајемо. Не можемо да натерамо неког другог да нас воли ако ми њега не заволимо. Затворена шака не само што не даје ништа никоме већ не може ни да прима, кажу свети Оци. Љубав се даје тако што се уопште не очекује да се ишта прима. Ако се очекује да се прими онда се губи и оно што се има. Тако је и дух човеков. Ако се отвори према духу Божијем, према светлости духовној и храни се том духовном храном узимајући све дарове Божије у себе, он се храни вечном храном тј. Христом. А ми душу хранимо причешћем. За тело нам је потребна храна. Ми морамо тело да одржавамо али и о телу треба да водимо рачуна јер је храм душе, како каже Апостол Павле. Тело је рам душе али џаба је и тај рам ако немамо шта да ставимо у тај рам. Ако немамо слику да ставимо у рам хоћемо ли се клањати раму. Хоћемо ли волети тај рам као што би волели лик што је у том раму. То је тај лик Божији који је у нама, који ми несмемо да затамнимо. Што више будемо осветљавали лик Божији у нама то ћемо ми бити светлији у духовном смислу. Онда ћемо бити и радоснији, захвалнији и благодарнији. Ако тога нема онда је човек неблагодаран. Можеш му дати шта хоћеш, положај који хоћеш, чин који хоћеш али опет ће бити незахвалан зато што није благодаран. У маломе треба бити благодаран да би се то мало увећавало и тако човек постао благодарнији. Све ћемо ово постићи ако савладамо своје самољубље. Све док је човек самољубив, док је саможив, затворен у себе и хоће да живи само од себе, у себи и за себе он је, у ствари, бесплодан човек. Бог је човека створио да рађа добре плодове. Као када засадимо воћку ми очекујемо плод. И с`правом очекујемо да добијемо тај плод и осетимо радост тог свог улога, труда па ћемо осетити и сладост. У Житију светих имате како је неки духовник имао послушника Акакија и хтео је да провери његову послушност рекавши му да узме суву грану и засади у земљу и залива. Акакије прима ту заповест као благослов и зна да ће тај благослов уродити плодом. Заливајући тако суву грану и молећи се у свом смирењу грана процевета и донесе плод. Духовник је убрао плод и однео међу братијом рекавши да окусе плод послушања. Нама је данас све тешко да послушамо. Дакле, отвори ли се човек за Бога и за другога постаје плодоносан у сваком добру. Од таквог човека ће се сви грабити јер ће им постати драг и мио. Увидеће други да се тај човек труди. Браћо и сестре, отворимо се према Богу. Оном Богу кога носимо у себи. Богу љубави и заједнице. Он ће нам помоћи да рађамо плодове добре и да се наслађујемо њима. Без труда нема ништа. Не можемо ни лекцију да научимо без труда. Онај који је лењ тај се не труди, а уз лењост иде и гордост и сујета. Наш народ каже: “Прегаоцу и Бог помаже”. Нака и нама Бог помогне, браћо и сестре. Да се ми отворимо према Богу. Јер када се човек отвори према Богу и када Бога смести у своје срце он Богом живи. Живи у радости и за тог другог који је поред њега. Нека нам Господ помогне да не будемо бесплодне биљке него плодоносне. Човек иза себе треба да оставља добра дела јер она иду испред човека и онда када напусти овај свет јер како каже Свето Писмо: “Својим делима ћеш се оправдати али својим делима ћеш се и осудити”. Нека нам Господ помогне да чинимо добра дела и да се радујемо ако испуњавамо оно што нам је дато и задато. Бог вас благословио.”
Извор: Епархија шумадијска
