Митрополит Димитрије (Павловић), као председник Средишњег архијерејског сабора Уједињене Српске Цркве, сазвао је 27.августа/9.септембра 1920. године конференцију свих архијереја ради решавања предмета од изванредно велике важности за Цркву. Сви архијереји дошли су у Сремске Карловце где је на празник Сабора Срба светитеља (30.август/12.септембар) обављена свечаност воспостављања Српске Патријаршије која је била насилно укинута 1766. године.
Свечаност је обављена у саборној, престоној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. За ту прилику дворана је била украшена уметничким сликама из новозаветне и народне историје које су насликали познати уметници Паја Јовановић (Проглас Душановог законика, Свети Сава крунише Стефана за краља), Ђорђе Крстић, Урош Предић. Такође, изложено је и Мирослављево јеванђеље (XII век), Јеванђеље манастира Високи Дечани (XIII век), пехар од сребра кнеза Лазара, патријаршијска митра, као и покров деспотице Јефимије за кивот Светог кнеза Лазара. На столу који се налазио на средини дворане постављен је крст цара Душана из Високих Дечана и велико позлаћено Јеванђеље Карловачке митрополије.
Прво београдско певачко друштво, по уласку престолонаследника Александра у дворану, отпевало је Царју небесни, након чега је митрополит Димитрије изложио како је донета одлука Светог Архијерејског Сабора о обнови Српске Патријаршије. Митрополит зворничко-тузлански Иларион по позиву председавајућег прочитао је саборску одлуку о васпостављењу Српске Патријаршије. У њој се наводи да су чланови Сабора после детаљног проучавања народног, државног и црквеног уједињења одлучили „... да своју дотле по разним државним и црквеним властима раскомадану, а сада у смислу црквених правила и прописа у једну вишу црквену област уједињену Аутокефалну Српску Православну Цркву, сходно њеном новом обележју и апостолском задатку, а одазивајући се жељи свештенства и народа, према освећеним предањима народа и цркве, у споразуму са круном, као и у складу са благонаклоним сестринским сагласијем Свете Велике Цркве, подигнемо на ступањ и положај Патријаршије, и тиме обновимо и успоставимо 1766. године иноверном влашћу укинуту стару Српску Патријаршију.“
Након тога Министар вера прочитао је указ Краља Петра којим се потврђује одлука Архијерејског Сабора о васпостављењу Српске Патријаршије. На основу предлога Министра вера, престолонаследник Александар у име Краља Петра решио је да се патријарх зове „Српски патријарх Православне Цркве Краљевине СХС.“ Сабор је решио да се скопска, цетињска и сарајевска епископија подигну на степен митрополије, а њихови епископи да носе титулу митрополита.
Завршетак свечаног васпостављања Српске Патријаршије окончано је благодарењем у Саборном Светониколајевском храму у Сремским Карловцима. Епископ велешко-дебарски Варнава (Росић) прочитао је Саборску одлуку о васпостављњу Патријаршије, а Митрополит зворничко-тузлански прочитао је прокламацију и указ Краља Петра којим се потврђује од стране државних власти.
Митрополит београдски и архиепископ све Србије Димитрије (Павловић) изабран је за патријарха уједињене Српске Православне Цркве 15/28. септембра 1920. године на заседању Светог Архијерејског Сабора. Нажалост, овај избор нису потврдиле државне власти. Убрзо у споразуму са Светим Архијерејским Сабором, донете су две нове уредбе о Српској Патријаршији и Уредба о избору првог Српског патријарха. Објављен је 23. октобра Указ да се Изборни Сабор састане у Саборном храму у Београду на дан Светог Стефана Милутина 12.новембра/30. октобра. Три дана пре тога, Свети Архијерејски Сабор предложио је тројицу кандидата за патријарха: митрополита Димитрија (Павловића), Митрополита захумско-херцеговачког Петра (Зимоњића) и Епископа пакрачког Мирона (Николића). За патријарха је изабран поново Архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије.
Истог дана предстолонаследник Александар је у име Краља Петра потврдио указом тај избор и поставио митрополита Димитрија за српског патријарха Сутрадан је у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду извршено свечано устоличење патријарха Димитрија. Том приликом патријарх је нагласио: „Наша је Црква била пријатељ својој пастви и отаџбини, и у њеном животу од кад се за њу зна нема ниједног чина, за који би јој се с правом могао учинити и најмањи прекор. Она никада није имала засебне интересе, различите од интереса њене духовне деце. Њен је живот био свагда у животу њене пастве. Она никад није стекла велико богатство, него је у нужди делила и свој последњи залогај са својом духовном децом. Она није прогонила ни предавала смрти људе мислиоце (...) Нема код наше Цркве ни клерикализма, који би ометао државу у њеним пословима и задацима на каквим се обично у државама других вера подиже жалба. Православна црква уопште (...) јесте народна и њени прописи и установе неразлучно су уткани и у живот њене пастве.“
