Данас је рођендан Цркве. Данас славимо силазак Светога Духа на апостоле који се догодио у виду огњених језика. Педесети дан слављен је још у Старом завјету, и то бијаше сјећање на онај дан када је Мојсије сишао са горе и донио таблице, таблице Закона. Сви знате шта се послије тога догодило! Након дугог лутања кроз пустињу, Бог се открио Мојсију, а народ, чекајући Мојсија, направио је златно теле. Још нешто се догодило у Старом завету што је повезано са овим празником. Још у давна времена, људи су одлучили да направе нешто ,,величанствено”, нешто велико до неба, Вавилонску кулу. Бог им је помјешао језике, и они су морали да се разиђу јер више нису разумјели једни друге. Њихово дјело није било из љубави него из гордости и силе. Тако су се људи разишли на разне стране свијета због неразумјевања језика.
Када је Христос, Син Божији разапет и васкрсао у трећи дан, као што је било писано да ће бити, Његови ученици и апостоли били су веома уплашени, осјећали су велику празнину. Од њих је отишао Онај кога су много вољели, Онај који им је био Учитељ и Пријатељ, Брат и Бог. Онај који је испунио смислом њихове животе. Прије тога апостоли су доживјели страшно страдање Његово, понијевши се као велике кукавице, као што се најчешће људи у таквим ситуацијама понесу. Послије васкрсења Он их је утјешио јављањем, затим се узнио на небо и рекао им да ће послати Духа Светога Утјешитеља. Спаситељ је рекао да их неће оставити сироте, да их неће оставити саме, него ће послати Духа Светога Ујешитеља који ће их научити свему. Одлазак пријатеља, одлазак вољеног бића потпуно испразни нашу душу браћо и сестре. Ми тада остајемо као пуста, хладна и мрачна пећина. Апостоли, које је Он учио, знали су да им нема другога лијека који ће их исцјелити од те болне празнине, од тог неизрецивог страха, знали су да им нема другога лијека осим молитве, нема другога лијека до ли да призивају Онога кога им је Он обећао, Духа Светога Утјешитеља Животворног. Он су се осјећали мртвима и знали су да им треба неко ко ће их оживотворити, ко ће им даровати живот, али су били немоћни да ишта учине као људи. Сабрали су се у једној соби у Јерусалиму, као устрашени, усамљени, остављени, празни људи као и што ми људи најчешће бивамо на земљи. Онда се, браћо и сестре, десило чудо! Огањ са неба, просут је у виду огњених језика, огањ са неба сишао је у те људске празне душе, у те пећине, и не само да је испунио топлином њихово биће, не само да је повезао њихову разбијеност, њихову немоћ, њихови слабост, него је све оно што је у човеку раздјељено учинио једним и јединственим у топлини Духа Светога. Они су се одједном учинили, не само као бића сабрани, оживљени, загрљени од Бога, него су, иако различити по карактерима, један другога осјетили као једно, као једно у Духу Светом. Не можемо ни сањати, драга браћо и сестре, какав је то осјећај, да те Бог својом топлином, својим огњем, својом благодаћу, својом неизрецивом моћи, снагом, силом испуни. Бог који је створио сваки дјелић ове планете и сваки дјелић нашега бића, Он сада све испуњава и повезује Собом. И шта се догађа? Апостоли излазе из те собе, тако надахнути, тако утопљени, тако оживотворени, тако очишћени огњем. Шта је спалио тај огањ? Спалио је, како се каже у једној молитви, трње сагрјешења, трње њихових слабости а све оно што је добро оживио је! И изашли су пред народ који је ту био окупљен поводом горепоменутог празника, народ са свих крајева земље, људи који су говорили разним језицима. Гле, чуда! Изашао је Петар у име свих апостола и говори им је на неком непознатом језику. И шта је било?! Сви су га разумјели. Разумјели су га зато што су сви кроз њега и кроз њих добили истога Духа, који се раздјељује кроз ријеч, кроз топлину, кроз лице, кроз разговор, кроз доброту и тај Дух све народе који су се ту нашли, и Грци, и Јевреји, и Римљани, ко год да је ту био, сви су разумјели шта говори човјек надахнут Духом Светим.
Надахнути тим Духом, до тога тренутка уплашени апостоли, кукавице, постали су најхрабрији и најмоћнији људи на планети. Кренули су свугдје по свијету, у Александрију, у Антиохију, у Атину, у Рим, у цијели свијет. Тим свијетом, у ком су они живјели, владала је моћна Римска империја. Хришћанство је било забрањено. Њихова проповјед, слободна и јавна, значила је сигурну смрт и нико се од њих није уплашио, нико од њих није одустао. Ниједан човјек пред њима није могао остати равнодушан. Зашто, браћо и сестре? Зато што су горјели Духом Светим, зато што су горијели том топлином и зато што су сазнали кроз ту топлину шта је живот и у поређењу са осјећајем остављености и напуштености, знали су шта значи бити без Духа Светога. Драга браћо и сестре, као што је ушао у Свете апостоле тако Дух Свети жели да уђе у све нас. Апостоли нису били неки велики и познати људи, мудраци, научници, философи, нити знаменитога рода, били су прости људи, рибари, али када се у њих уселио Дух Свети, онда су они постали учитељи васељене. Нису освојили свијет мачем, нити огњем, нити оружјем, него су га освојили силом ријечи, силом пламених језичака који су сишли на њих.
Браћо и сестре, ми када дођемо на ову службу, наша служба почиње тако што подигнемо руке горе и кажемо, обраћајући се Духу Светоме Царе небески, Утјешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше. Када су питали једног од највећих светитеља скоријег доба, Светога Серафима Саровског, шта је циљ, смисао и сврха хришћанског живота, одговорио је једноставно стећи Духа Светога. Испунимо ли се Духом Светим, испунићемо се топлотом и снагом живота, пламеном живота, немамо ли Духа Светога онда смо глина на двије ноге која иде да се врати одакле је и узета.
Данас, браћо и сестре, живимо у времену када, нарочито ми православни хришћани, показујемо невјероватне слабости, како појединачно, први ја, свађам се, љутим, гријешим, празним своју душу, разбацујем и разбијам своје биће које не могу сам да сакупим, бринем са за ово или оно а не молим Духа Светога, да дође, да ме спасе, да ме утјеши, да спали све оно што не ваља у мени и да подигне оно што је добро у мени… како ја тако и многи… Чак не можемо да урадимо оно што су урадили апостоли, не можемо да се скупимо у једну собу, ми, православни епископи, патријарси, па да кажемо, нећемо изаћи из ове собе док Дух Свети не сиђе на нас да нас уједини. Не треба да навијамо за ове или оне, не треба да навијамо за Грке, Русе, Румуне, Бугаре, Украјинце. Рећи против ових сам а за оне сам – какве то везе има са Духом Светим?! Никакве! То нема везе са оним јединством коме ми хришћани тежимо, са јединством у Духу Светоме Животворном. Често кажемо различити смо. Зар нису и апостоли били различити?! Зар нису различити прсти на рукама па функционишу?! Добро је што смо различити, не смијемо да не будемо различити! Тако је Бог хтио! Како да се ујединимо другачије осим у Духу Светоме! Ко ће саставити наше расцјепкано биће, ко ће саставити народе, ко ће помирити људе, ко ће научити људе да ниша нема смисла осим тога да будемо једно у Богу, једно у Духу, да будемо браћа и сестре?! Треба да разумијемо једни друге Духом Светим као што су људи на овај дан разумјели проповјед Светога апостола Петра. Сви смо различити, свако има своју посебност, то је милина. Људи покушавају да нас униформишу, какве глупости! Имаш ли или немаш Духа?! Јеси ли са Богом или ниси са Богом, јеси ли празан или си испуњен Духом? То је питање, браћо и сестре. Није питање јеси ли Рус, или Грк, или Србин, питање је имаш ли Духа. Какве везе има да си Грк, Србин, Рус или Њемац а ако си изгубио Духа Светога и постао звијер и животиња.
Зато нам је, браћо и сестре, важно да призовемо Духа Светога, да нас исцјели, да обједини све уставе нашег бића вољу, ум, срце, душу, осјећања и сваку ћелију, да нас исцјели духовно и физички и све то повеже. Онда, да можемо, испуњени топлином Духа Светога, видјети онога другога човјека, мушкарца или жену, као брата, као сестру, као некога ко је исто тако као и ми духоносан, богоносан, икона Божија, човјек Божији, љубав Божија. То нам треба, браћо и сестре, у кући, у браку, у породици, у Цркви. То не може на људским основама да се постигне јер прво мораш бити усправљен и исправљен, да будеш, не само обличје од земље, душа жива Духом оживљена.
Овдје смо данас, само са једним циљем а то је да призовемо Духа Светога и да нас испуни. Од почетка до краја ове молитве ми молимо само то да дође Дух Свети. Без тога ћемо бити само празна пећина, наша унутрашњост ће зебсти од хладноће али ако дође Дух Свети, све ће се то претворити у живот, и не само да ћемо ми осјетити живот у себи него ћемо моћи и другима живот да дајемо и да друге обрадујемо својим животом а не када нас виде да се уплаше од нас и бјеже на другу страну.
Данас ћемо, драга браћо и сестре, да читамо и молитве које нас повезују са природом, зато је ова трава ту. Треба да схватимо да нисмо битни само ми људи, него да је битно све што је Бог створио, свака биљка и свака травка. Правићемо вјенце да покажемо, кроз те вјенце, нашу везу са природом. Има ли веће екологије од те?! Да схватимо да је све то Бог створио. Ако то схватимо онда никада нећемо бити према природи дрски, безобразни, експлоататори. Зато све то чинимо.
Требало би да се сјећамо и да се молимо за оне који су под земљом, за оне на којима већ расте трава као што ће сутра расти и над нама. Ако се не сјединимо са Богом, са Духом, који може, не само овдје да наше биће оживи уселивши се у њега, него и да сиђе у оне наше кости које буду под земљом и када их дотакне оне ће се опет претворити у живот. То је тајна данашњег празника, драга браћо и сестре, неизрецива тајна. Амин Боже, да нас Свети Дух посјети са којим су увијек Син и Отац!
*Беседа Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија изговорена на празник Педесетнице, 2022. године у Берлину.
